Kratak intervju koji sam napisao za marketinške potrebe Booktalka 2018, ali tekst nigde nije bio obavljen. Pitanja su Dragoljuba Igrošanca, moderatora naše sekcije o Dragutinu Iliću; osim mene, na panelu su govorili (prethodno odgovorivši na ista pitanja; i njihovi odgovori su, pretpostaviću, sada jednako izgubljeni) Željko Milanović, Sava Damjanov i Mladen Milosavljević. Razgovor je bio izuzetno posećen. Nije čudno kada je u pitanju D. Ilić, koji se danas može čitati kao ili kao naš savremenik, ili kao alternativni autsajder-autor viktorijanske proto-NF.

1) Dragutin J. Ilić je autor prve svetske naučno-fantastične drame za koju se može reći da je proročka. Kako vidite vezu između Ilićevog dela i današnjeg vremena — fantastike koja se obistinila u otuđenosti današnjice?

Ilićevo POSLE MILIJON GODINA tek danas, u milenijumsko doba, polako dobija publiku koja to delo može voleti uzbudljivo i iskreno, a ne kao tek književnoistorijski kuriozitet. U veme kada je delo pisano — a govorimo o kraju 19. veka! — Ilićeve fantazije o smrti ljudske civilizacije, transhumanizmu, singularitetu, kolonizaciji svemira i međuzvezdanim putovanjima možda su se čitaocima činile kao isuviše onostrani koncepti i ni sa čim uporedive izmišljotine. Za današnjeg čitaoca pak, Ilićeva imaginacija zvuči u pojednakoj meri poznato, u smislu da je u našoj unutrašnjoj biblioteci možemo prepoznati kao nešto što nazivamo „naučnom fantastikom“, ali i osvežavajuće poetično, duboko, pa čak i potresno. Žanr anti-utopije, recimo, kojim se Ilić u svojoj drami služi, danas je jedan od najpopularnijih žanrova omladinske književnosti, a u tom ključu su napisana i neke od najvećih knjiga moderne svetske (Orvel, HILJADU DEVETSTO OSAMDESET ČETVRTA) i srpske književnosti (Pekićeva „Antropološka trilogija“). O zvezdanim tehnologijama su napisani čitavi tomovi remek-dela, a uzdignuće čoveka na viši nivo tehnobiološke evolucije zaokuplja umove kako naučnika tako i opskurnih subkulturnih kultova. Dragutin Ilić je pre više od sto godina napisao delo koje je, kako će se ispostaviti, prava mala enciklopedija ne samo naučne fantastike, nego i savremenih visokotehnoloških snova (i košmara) čovečanstva.

2) Na koji način se fantastika danas oslanja na realnost? Da li je ”između redova” moguće pronaći kritiku današnjeg društva, likove koji imaju mane i vrline čoveka koji živi ubrzanim stilom života, otuđenost koju je doneo internet i tehnologija…?

Fantastika je, naravno, ukorenjena u stvarnom. Fantastične pripovesti uvek su bile vanredno maštovite alegorije koje su autori koristili kao virtuelni prostor za ispitivanje ljudskog stanja. Priče o Marsovcima istovremeno govore o našem strahu od drugačijeg, ali i bojazni od usamljenosti; jednako grozno nam se čine pretpostavke da postoje neki vanzemaljci koji bi da nas potamane, kao i da tamo gore nema nikog. Priče o robotima su, sa Čapekovim i Langovim delima, isprva predstavljale društvenu kritiku, dok se u poslednje vreme, naročito sa razvićem veštačke inteligencije, bave humanističkim i ontološkim pitanjima prirode čoveka i njegovog poimanja stvarnosti i života. LJubav, smrt, prijateljstvo, samospoznaja, pa i otuđenost (ne zaboravimo da je otuđenost od božanskog tema koja ide od Prometeja, Adama i Eve; dok se o otuđenosti od društva i drugih ljudi piše već dve stotine godina) deo su književnosti još od klinastog pisma —nije važno da li su bili opisani u obliku soneta ili spejs opere — a ostaće i kada nam izdavačke kuće budu bile smeštene u Alfa Kentauriju.

3) Gde je mesto srpske fantastike u današnjoj književnosti?

Srpskoj fantastici ne fali ni popularnosti, sudeći po novim naslovima i mladim autorima žanrovske književnosti koje viđamo u knjižarama, a ni velikih pisaca — naročito kada imamo u vidu da su se gotovo svi teškaši našeg XX veka na ovaj ili onaj način doticali fantastičnog: od vampirološkog detalja u SEOBAMA Crnjanskog, pa sve do epskih snoviđenja M. Pavića ili Pekićevih romana o zombijima i androidima. Primećujem, međutim, da se naši pisci žanrovske književnosti ređe usuđuju da pišu čisto naučnofantastične romane, ili epsku fantaziju koja ide korak dalje od pukog fikcionalizovanja nacionalne istorije. Nadam se da neće proteći mnogo dok se ne pojavi neki „naš“ Sapkovski, „naš“ Strugacki (ili dvojica), ili „naš“ Tolkin. (Našeg Gejmena već imamo — Uroša Petrovića)