Аутор: Miloš Jocić

MAGNIFICA HUMANITAS

Papa Lav XIV citirao je u enciklici MAGNIFICA HUMANITAS: O OČUVANJU LJUDSKOG LIKA U VREMENU VEŠTAČKE INTELIGENCIJE (2026), jednom od prvih manifesta protiv upotrebe AI/LLM, ove Tolkinove reči:

Nije naša uloga da vladamo svim plimama ovoga sveta, već da učinimo šta je nama u moći za potporu onim godinama u koje smo smešteni, iskorenjujući zlo na poljima koja mi znamo, tako da oni koji će živeti potom mogu čistu zemlju da obrađuju.

(Dž. R. R. Tolkin, POVRATAK KRALJA, „Poslednja rasprava“, prev. Zoran Stanojević; reči izgovara Gandalf).

_______

It is not our part to master all the tides of the world, but to do what is in us for the succour of those years wherein we are set, uprooting the evil in the fields that we know, so that those who live after may have clean earth to till.

(J. R. R. Tolkien, THE RETURN OF THE KING, „The Last Debate“)

Olga Tokarčuk koristi AI

Danas je grozan dan jer je Olga Tokarčuk najavila svoj poslednji roman & priznala da u pisanju koristi LLM. Na forumu Impact CEE 2026 u Poznanju, poljska nobelovka afirmativno je govorila o AI-ju kao izvrsnom oruđu za pisce i kreativce. Između ostalog je rekla:

Često mašini dam misao na analizu sa pitanjem: Cico, kako da ovo lepo razvijemo? Iako znam za halucinacije i brojne greške u algoritmima stroge ekonomije i tvrdih podataka, priznajem da je, u tečnoj književnoj prozi, ova tehnologija jedan alat zbilja neverovatnih proporcija. No istovremeno osećam u sebi oštru, vrlo ljudsku tugu za epohom koja bespovratno odlazi. Srce me boli što nestaje tradicionalna književnost, koja se pisala mesecima u samoći, koja predstavlja životni rad stvoren u glavi svesnog, konkretnog pojedinca. Užasno mi je žao Balzaka, Siorana i neponovljivog Nabokova, jer uprkos mom entuzijazmu, ne verujem da bilo kakav moderan čet može uspeti da progovori na tako izuzetan način.

Tugica. Pokušavam da opravdam OT time što je simpatična još-malo-pa penzionerka (64) koja nije imala dodira sa mašinskim učenjem, koja se raspada od umora (u izlaganju se Tokarčuk žali da više neće pisati romane jer se pokida dok ih ne završi: da sam radila u rudniku umesto da sam sedam godina pisala KNJIGE JAKOVLJEVE, kaže ona, imala bi sada rudarsku penziju), i koja je naklonjena avangardnim pojavama, pa joj programče koje može staviti u laptop ili telefon, a koje može odgovoriti na svaki upit, izgleda kao dar nebesa. Naročito za spisateljicu tako zahtevnih knjiga, koja je verovatno navikla da jednu referencu peške istražuje po deset dana u okolnim repozitorijumima.

Možda ju je samo poneo trenutak. Svašta laprdamo uživo kada nas ponese razgovor. Uostalom, na kraju eksursa o AI priznala je jezik mašine nikada neće biti približan izrazu ljudske duše; a nešto ranije, kada je jedini put u razgovoru opisala konkretnu interakciju sa LLM, istakla je da je robot halucinirao podatak koji je htela da iskoristi u knjizi. A možda jedna od mojih omiljenih spisateljica razvija AI psihozicu, budući da mašini tepa i obraća „joj“ se u ženskom rodu. Znam da šmrčem kopijum, ali tako je u ljubavi.

Izvor: mycompanypolska.pl/artykul/olga-tokarczuk-zapowiada-ostatnia-powiesc-w-karierze-pisanie-dlugich-opowiesci-jest-dzis-ekonomicznie-nieoplacalne/20717

Telefoniskinje @ Politikin zabavnik

Vest pod nazivom „Ženska lica u saobraćajnoj službi“ objavljena je, kao zanimljivost, 15. avgusta 1939. u Politikinom zabavniku br. 49. Mnogo smo prešli od tada, a primetimo da je i pre skoro 90 godina pisalo „telefoniskinja“, a ne „telefonista“.

Čitaoci ovaj pasusčić mogu pročitati u prošlonedeljnom (uskršnjem) Politikinom zabavniku u okviru rubrike „Zabavnikov vremeplov“, a original mogu pronaći u sjajnoj digitalnoj arhivi Politikinog zabavnika.

ARHIVA

Broj 49 (str. 5)

Цитат

Makatsu Takagi: Marginalia #221

 

These daily piano recordings were made in my private studio surrounded by the mountains in Hyogo, Japan.
I opened all the windows to welcome the sounds of nature and played the piano without any sort of preparation : no overdubbing, no writing, no editing, no fixing… just as it is.
What you are listening to now are raw, improvised piano recordings
where the sounds of nature and the musical notes are recorded at the same time, in harmony without any discrimination.
I love to think that nature might also listen to my piano. The nature is the melody.
The piano is the harmony.

Jašin burnout

Pogledajte ovo pismo Jakova Ignjatovića upućeno Jovanu Grčiću Milenku, napisano pre dvestotinjak godina. Veliku mi utehu, nek mi prosti Jaša koji je ovde dušu isplakao, pruža što se ništa od tada na polju uređivanja časopisa (i rada an ženeral) nije promenilo. Kao i Ignjatović na poziciji urednika Letopisa Matice srpske (1854–1856), radimo kao konji, uređujemo jer niko drugi neće, saradnici se vijaju lasom, a projekti se krpe svojim tekstovima, prevodima, redakturama i bogtepita kako još. Istrajavamo u ovoj samodestrukciji zbog žara prema našem pozivu, ali i čudnih kompleksa zahvalnosti & nepoštovanja sopstvenih granica koji nas čine lakim za emotivnu manipulaciju. Za to vreme, zdravlje propada, živci su razrušeni, i u perpetualnom smo burnoutu, odnosno na serbskom — samopregorevanju. Nisam se ni sa jednom figurom iz istorije povezao kao sa Jakovom Ignjatovićem, spiritualnim milenijalcem. Ne brini Jašo, brate moj napaćeni, nama je najteže ali novi su mladi bolji od nas.

(Iz: SRPSKA EPISTOLARNA ANTOLOGIJA 19. VEKA, pr. Radovan Popović, 2023, Agora)