Citati

Zen u veštini pisanja (Rej Bredberi)

Odlomak je iz eseja „Zen in the Art of Writing“ (1973) Reja Bredberija (Ray Bradbury). RB kao da je pričao o toku (eng. flow) nekoliko godina nego što je psiholog Mihalji Čiksentmihalji ovaj pojam naučno odredio. Gerilski prevod je moj.

***

Verujem da se kvalitet rađa iz kvantiteta.

Kako?

Milijarde crteža Mikelanđela, Da Vinčija, Tintoreta — kvantitet — pripremile su ih kasnije za kvalitet: pojedinačne crteže, pojedinačne portrete, pojedinačne pejzaže neverovatne kontrole i lepote.

Veliki hirurzi seciraju i ponovo seciraju hiljadu, deset hiljada tela, tkiva, organa, količinski se pripremajući za vreme kada će se računati kvalitet njihovog poteza — sa živim bićem pod nožem.

Sportisti mogu istrčati deset hiljada kilometara kako bi se spremili za sto metara.

Kvantitet proizvodi iskustvo. Samo iz iskustva može proizaći kvalitet.

Sve su veštine, velike i male, samo eliminacija viška pokreta u korist konciznog čina.

Slikari uče šta da izostavljaju.

Hirurzi znaju kako da se usredsrede na izvor problema, kako da izbegnu komplikacije i trošak vremena.

Sportisti uče kako da čuvaju snagu i primene je sada ovde, sada onde, kako da koriste ovaj mišić umesto onog.

Da li su pisci drugačiji? Mislim da ne.

Njihovo je najveće umeće najčešće u onome što ne izgovore, onome što izostave, u njihovoj sposobnosti da jednostavno i sa čistim osećanjem izjasne šta žele.

Slikari moraju da rade toliko naporno, toliko dugo da im se mozak razvije i živi, sam za sebe, u njihovim prstima.

Isto je sa hirurzima čije ruke, kao ruke Da Vinčija, moraju na mesu čoveka crtati šare koje spašavaju život.

Isto je sa sportistima čije je telo na kraju postaje um za sebe.

Ne smemo zato sa nipodaštavanjem gledati na naše loše priče ili na pedeset loših strana koje smo mukom iskuckali. Neuspeh je samo kada stanemo. Ako ste usred pokretnog procesa, ništa nije neuspeh. Sve ide. Posao se radi. Ako je dobar, naučite nešto od njega. Ako nije, naučite još više. Svršen posao za vama je pouka za izučavanje. Nema neuspeha osim ako prestanete. Ne raditi znači stati, zgrčiti se, postati nervozan i stoga destruktivan po sopstveni kreativni proces.

Цитат

Brate mogu ja nešto da kažem

Spremajući najavu za jesenju lektiru na našem Čitalačkom klubu FFUNS, prelistavao sam prepisku između Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića i njegove supruge Nene & naleteo sam na ovaj podvučeni paragraf. Pekić je, po sopstvenom priznanju, debele knjige obožavao da čita i piše; patio je od literarnog poremećaja koji je Stiven King, bolesnik iste bolesti, samodijagnostifikovao kao književnu elefantijazu. A velike je knjige Pekić pisao jer nije jadan mogao doći do reči u društvu — pa je kao čovek bogatog unutrašnjeg života ali slabije društvene asertivnosti to kompenzovao pisanjem. (Mnogi su od nas zamišljali druženja sa velikanima, ali retko čovek osvesti da verovatno ne bismo došli do daha, a kamoli replike, da su nam najbolji prijatelji Kiš, Kovač, Mihailović ili Mihiz.) Elem, zbirka Pekićevih pisama prijateljima mi je godinama jedno od omiljenih štiva za razbibrigu, u velikoj meri jer su interakcije između titana srpske književnosti XX veka opisane kao scene iz Mapet Šoua.

Tek sada sam spoznao prave, socijalne razloge svoje skribomanije. Meni se, brate, ne dopušta da dođem do reči. Kada sam sa Kišom, ne mogu to od Kiša i njegove zapenušane rečitosti. Kada sam sa Mihizom, ne da mi usta otvoriti osim da dišem, a i to tek da bi moji slušni centri bili napajani kiseonikom i sposobni za prijem. Sa Mirkom (Kovačem, prim. MJ) sam, doduše, izmenjao mnogo reči, ali su sve uglavnom bile njegove. Sa Dragoslavom (Mihailovićem, prim. MJ) se uvek nadam da ću proći bolje, ali me on uvek lukavo napije i ja, naravno, svoju šansu propustim. Mogu, dakle, do izražaja da dođem samo sa Duškom Radovićem, ali sa njim se čovek može sresti jedino u „Kasini“ u četiri ujutro, a to vreme, priznaćete, i nije baš pogodno za one koji ne ustaju nego tek idu da legnu. U samoj stvari mislim da bi policija bila jedina asocijacija koja bi me pustila da pričam koliko mi duša želi, ali, začudo, ja sam tu sklon da zanemim. Tako mi ništa ne preostaje nego da pišem. Tu me niko ne može prekinuti i nastaviti sa sopstvenom temom.

(Borislav Pekić, KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT 1: PREPISKA SA PRIJATELJIMA (1965-1990), ur. Ljiljana Pekić, 2011, Službeni glasnik, str. 245)

MAGNIFICA HUMANITAS

Papa Lav XIV citirao je u enciklici MAGNIFICA HUMANITAS: O OČUVANJU LJUDSKOG LIKA U VREMENU VEŠTAČKE INTELIGENCIJE (2026), jednom od prvih manifesta protiv upotrebe AI/LLM, ove Tolkinove reči:

Nije naša uloga da vladamo svim plimama ovoga sveta, već da učinimo šta je nama u moći za potporu onim godinama u koje smo smešteni, iskorenjujući zlo na poljima koja mi znamo, tako da oni koji će živeti potom mogu čistu zemlju da obrađuju.

(Dž. R. R. Tolkin, POVRATAK KRALJA, „Poslednja rasprava“, prev. Zoran Stanojević; reči izgovara Gandalf).

_______

It is not our part to master all the tides of the world, but to do what is in us for the succour of those years wherein we are set, uprooting the evil in the fields that we know, so that those who live after may have clean earth to till.

(J. R. R. Tolkien, THE RETURN OF THE KING, „The Last Debate“)

ČAS JE, OZIRISE

Nema pisca & spisateljice koji nisu pomislili da je sve već napisano; da su prekasno stigli na scenu (John Barth, NOVEL IN THE NEXT CENTURY), da su dobre teme očerupane, da novih glasova ne može biti, već samo odjeka, da su najbolje ideje polovne a najzanimljiviji zapleti istrošeni & da u najboljem slučaju mogu samo prepisivati od velikana. Ta je boljka univerzalna. Kao što prehlada napada hladnim vazduhom prosuvljenu sluzokožu grla, ovaj mentalni virus napada u trenucima samosumnje, očajanja, kao opravdanje za izbegavanje pisanja. Najlepši takav lament mi je ova molba književnika da, čudom ili nebeskim uplivom, njegovo delo bude Novo, Nerabljeno, Sveže, Originalno, do sada Neizrečeno:

Da su mi reči neznane, izrazi novim jezikom sročeni, i ono što još niko nije čuo, i ono što nije ponovljeno — oh, da mi je rečenica nedosadna, slovo koje preci nisu izrekli!

Oh, da mi je znati što drugi ne znaju, nešto od onoga što nije pusto ponavljanje, pa da to iskažem, i srce svoje na odgovoro potaknem, da mu iskukam svoju nevolju, da mu doturim teret koji prtim na leđima…

Autor ovog zapisa je helipolijski sveštenik Kekepere-sonbu (Khakheperraseneb), pisar faraona dvaneste dinastije. Muka starog Keka je svevremena — kako da kukam, i da kukanje zvuči iskreno, kada je sve iskukano? Kekepere-sonbu mislio je da je sve već napisano pre četiri hiljade godina. U trenutku kada mu je strah od istrošenosti jezika i velikih rečitih predaka prošao kroz glavu, vremenski je bio bliži šumama i rekama u Sahari nego Hristovom rođenju.

(Citat prema: Vesna Krmpotić, ČAS JE, OZIRISE: ANTIANTOLOGIJA STARE EGIPATSKE KNJIŽEVNOSTI, 1976, Nolit, str. 55)

Čiksentmihalji, TOK: Čitanje & pisanje poezije

Najvažniji oblik kreativne upotrebe jezika, već nekoliko puta pomenut u prethodnim kontekstima, jeste poezija. Stih je idealan za oblikovanje svesti jer osposobljava um da iskustva pohranjuje u kondenzovanom i transformisanom obliku. Svake večeri pročitati nešto iz knjige poezije za um je isto što i gimnastika za telo — način da ostanemo u formi. Ne mora to biti „velika“ poezija, barem ne u početku. Nije nepohodno ni čitati celu pesmu. Važno je pronaći bar jedan red, ili stih, koji počinje da peva.

I ponovo, nema nikakvog razloga za ostajanje na nivou pasivnog konzumenta. Svako može, uz malo discipline i istrajnosti, naučiti da uredi lična iskustva kroz stih. Kao što je pokazao Kenneth Koch, njujorški pesnik i socijalni reformator, čak su i deca iz geta i polupismeni starci u staračkim domovima u stanju da, uz minimalno vežbanja, pišu prelepo dirljivu poeziju. Nema dileme da ovladavanje ovom veštinom poboljšava kvalitet njihovog života. Ne samo da uživaju u tom iskustvu, već u tom procesu znatno povećavaju i samopoštovanje. Slične koristi pruža i pisanje proze, ali prozi nedostaje očigledan red nametnut metrom i rimom.

(Mihalj Čiksentmihalji, TOK: PSIHOLOGIJA OPTIMALNOG ISKUSTVA, prev. Vera Varadi, Mirjana Sovović, 2017, Fedon; Mihaly Czikszentmihalyi, FLOW: THE PSYCHOLOGY OF OPTIMAL EXPERIENCE, 1990, Harper and Row)

Na strani medveda

Novi rad je o ekologiji & ekokritici & nastaviće se na izvestan način na prethodni, koji je bio o ekološkim bajkama Desanke Maksimović. (Oba su o dečijoj književnosti). Kroz literaturu sam se upoznao sa Džonom Muirom, srčanim piscem prirodnjačkih putopisa o američkoj divljini sa početka XX veka.

Well, I have precious little simpathy for the selfish propriety of civilized man, and if a war of races should occur between the wild beasts and Lord Man, I would be tempted to sympathize with the bears.

(John Muir, THE STORY OF MY BOYHOOD AND YOUTH, 1913; iz: THE EIGHT WILDERNESS-DISCOVERY BOOKS, 1992, Diadem Books, str. 155)

Najveći lažnjak u Evropi

Mussolini is the biggest bluff in Europe. If Mussolini would have me taken out and shot tomorrow morning I would still regard him as a bluff. The shooting would be a bluff. Get hold a good photo of Signor Mussolini sometime and study it. You still see the weakness in his mouth which forces him to scowl the famous Mussolini scowl that is imitated by every 19-year-old Fascisto in Italy. Study his past record. Study the coalition that Fascismo is between capital and labor and consider the history of past coalitions. Study his genius for clothing small ideas in big words. Study his propensity for dueling. Really brave men do not have to fight duels, and many cowards duel constantly to make themselves believe they are brave. And then look at his black shirt and white spats. There is something wrong, even histrionically, with a man who wears white spats with a black shirt. (…)

The Fascist dictator had announced he would receive the press. Everybody came. We all crowded into the room. Mussolini sat at his desk reading a book. His face was contorted into the famous frown. He was registering Dictator. Being an ex-newspaperman himself he knew how many readers would be reached by the accounts the men in the room would write of the interview he was about to give. And he remained absorbed in his book. Mentally he was already reading the lines of the two thousand papers served by the two hundred correspondents. “As we entered the room the Black Shirt Dictator did not look up from the book he was reading, so intense was his concentration, etc.”

I tiptoed over behind him to see what the book was he was reading with such avid interest. It was a French-English dictionary–held upside down.

(Ernest Hemingway, „Mussolini, Europe’s Prize Bluffer“, The Toronto Daily Star, 27jan23)

* * *

Musolini je najveći lažnjak u Evropi. Da me Musolini sutra ujutru izvede na streljanje opet bih smatrao da je lažnjak. I streljanje bi bilo lažnjačko. Uzmite jednom neku dobru fotku Senjor Musolinija i proučite je. I dalje vidiš slabost u njegovim ustima koja ga prisiljava da se mršti čuvenim Musolinijevim namrštenim izrazom koji oponaša svaki 19-godišnji fašisto u Italiji. Prouči njegov dosadašnji record. Prouči savez koji fašizam predstavlja između kapitala i rada & razmotri istoriju prošlih saveza. Prouči njegovu genijalnost oblačenja malih zamisli u velike reči. Prouči njegovu sklonost dvobojima. Zaista hrabri ljudi ne moraju da ulaze u dvoboje, a mnoge kukavice stalno se sukobljavaju u dvobojima da bi uverili sebe da su hrabri. A onda baci pogled na njegovu crnu košulju i bele kamašne. Nešto nije u redu, čak i histrionično, sa čovekom koji nosi bele kamašne na crnu košulju. (…)

Fašistički diktator je najavio da će primiti štampu. Svi su došli. Nagurali smo se u sobu. Musolini je sedeo za svojim stolom & čitao knjigu. Lice mu je bilo iskrivljeno u čuveni namršteni izraz. He was giving Dictator. Kao bivši novinar znao je do koliko će čitalaca dopreti izveštaji koji će ljudi u toj sobi napisati o intervjuu koji će uskoro dati. I ostao je udubljen u svoju knjigu. Mentalno je već čitao redove iz dve hiljade novina koje će napisati dve hiljade dopisnika. „Kada smo ušli u sobu Diktator Crnokošuljaš nije digao pogled sa knjige koju je čitao, toliko je snažna njegova koncentracija“, itd.

Prišunjao sam se iza njega da vidim koju je knjigu čitao sa tako strastvenim zanimanjem. Bio je to francusko-engleski rečnik okrenut naopačke.

Igo kaže trans prava

[Viktor Igo] wrote: „George Sand cannot determine whether she is female or male. I entertain a high regard for all of my colleagues, but it is not my place to decide whether she is my sister or my brother“.

(Samuel Edwards, GEORGE SAND: A BIOGRAPHY OF THE FIRST MODERN, LIBERATED WOMAN, 1972, David McKay Company, 4)