O knjigama

Radni sto check avg/sep26: Zen Albahari

Spremam izlaganje & rad o elementima zen-budizma u delima Davida Albaharija. B5 spirala na linije (najbolji žanr sveske) je nova — hvala ženčetu @glavologija za izlet do Džamba — ali ovim se istraživanjem zanimam, na preskoke i kao hobi, već neko vreme. Srećan sam što će uskoro iz toga proizaći prve objavljene stranice. Pumpin numbers za Šangajsku listu.

Na stolu su skoro sve knjige o zen-budizmu u čijem je prevodu ili uređivanju učestvovao David Albahari. MUMONKAN (1980, Grafos) jedna je od knjiga sa kojom je za mene počelo interesovanje za zen uopšte (druga je SACRED HOOPS Fila Džeksona, trenera Bulsa i Lejkersa). U pitanju je zbirka koana, odn. kratkih priča koje su ujedno i meditativni sveti tekstovi, zen čitelja Mumona iz 12/13. veka. U pogovoru, Albahari je ove apsurdističke, crnohumorne, šokantne pričice uporedio sa zapadnom avangardnom književnošću, i to je bilo to što se mene tiče. Čakre su mi se otvorile, a satori me je strefio posred čela. Nakon čitanja zbirke, bilo mi je jasno zašto su ove jednostavne, ali značenjem kriptične pripovetke primamljive autoru koji je izvan svega cenio svedenost, tišinu, neizrecivo & svakodnevne međuljudske tremore.

Na gomili su:
• D. T. Suziki, ZEN (1988, Panpublik);
• Huang Po, UČENJE O PRENOŠENJU DUHA (1986, Grafos; prevod sa Mirkom Gasparijem);
• Kakuan, DESET SLIKA O ČUVANJU BIKA (1979, faktički samizdat);
• Trobroj Gradine 60-61-62, septembar 1984 / januar 1985, u kojem je objavljen fantastičan temat o vrtovima urednika Jovice Aćina, kao i nekoliko tekstova o istočnjačkim religijama i misticizmu, među njima i „Zen i hasidizam“ (!) austrijskog filozofa Martina Bubera — u prevodu D. A.

Slika 5 je fotografija Davida Albaharija na kraju zbirke priča FRAS U ŠUPI (1984, Rad), u kojoj je prvi put objavljena čuvena kratka-kratka priča (flash fiction) „Koan od priče“, možda i najkraća priča u srpskoj književnosti. Elem, na sl. 5 pažljivi će posmatrači uočiti jedan bedž sa natpisom RASTA, i drugi sa jugoslovenskom zastavom sa listom marihuane namesto grba.

Цитат

Brate mogu ja nešto da kažem

Spremajući najavu za jesenju lektiru na našem Čitalačkom klubu FFUNS, prelistavao sam prepisku između Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića i njegove supruge Nene & naleteo sam na ovaj podvučeni paragraf. Pekić je, po sopstvenom priznanju, debele knjige obožavao da čita i piše; patio je od literarnog poremećaja koji je Stiven King, bolesnik iste bolesti, samodijagnostifikovao kao književnu elefantijazu. A velike je knjige Pekić pisao jer nije jadan mogao doći do reči u društvu — pa je kao čovek bogatog unutrašnjeg života ali slabije društvene asertivnosti to kompenzovao pisanjem. (Mnogi su od nas zamišljali druženja sa velikanima, ali retko čovek osvesti da verovatno ne bismo došli do daha, a kamoli replike, da su nam najbolji prijatelji Kiš, Kovač, Mihailović ili Mihiz.) Elem, zbirka Pekićevih pisama prijateljima mi je godinama jedno od omiljenih štiva za razbibrigu, u velikoj meri jer su interakcije između titana srpske književnosti XX veka opisane kao scene iz Mapet Šoua.

Tek sada sam spoznao prave, socijalne razloge svoje skribomanije. Meni se, brate, ne dopušta da dođem do reči. Kada sam sa Kišom, ne mogu to od Kiša i njegove zapenušane rečitosti. Kada sam sa Mihizom, ne da mi usta otvoriti osim da dišem, a i to tek da bi moji slušni centri bili napajani kiseonikom i sposobni za prijem. Sa Mirkom (Kovačem, prim. MJ) sam, doduše, izmenjao mnogo reči, ali su sve uglavnom bile njegove. Sa Dragoslavom (Mihailovićem, prim. MJ) se uvek nadam da ću proći bolje, ali me on uvek lukavo napije i ja, naravno, svoju šansu propustim. Mogu, dakle, do izražaja da dođem samo sa Duškom Radovićem, ali sa njim se čovek može sresti jedino u „Kasini“ u četiri ujutro, a to vreme, priznaćete, i nije baš pogodno za one koji ne ustaju nego tek idu da legnu. U samoj stvari mislim da bi policija bila jedina asocijacija koja bi me pustila da pričam koliko mi duša želi, ali, začudo, ja sam tu sklon da zanemim. Tako mi ništa ne preostaje nego da pišem. Tu me niko ne može prekinuti i nastaviti sa sopstvenom temom.

(Borislav Pekić, KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT 1: PREPISKA SA PRIJATELJIMA (1965-1990), ur. Ljiljana Pekić, 2011, Službeni glasnik, str. 245)

Nova lektira

Nije neophodno naštrebati repozitorijum homerovskih dela kao pripremu za ODISEJU Kristofera Nolana, ali takvi su filmovi značajni jer ohrabruju i inspirišu čitanje knjiga (izvornika, obrada, studija) koje obično nisu u fokusu — čisto radoznalosti radi. U ovom trenutku, dva engleska prevoda ovog 2,500 godina starog epa nalaze se na Amazonovom TOP50 spisku bestselera (Wilson #6, Fagles #14), a izvanredna KIRKA Madelin Miler (prev. sjajna Nevena Andrić, 2020, Laguna; Miller, CIRCE, 2018, Little, Brown) ponovo je u igri na #42. Velik kulturni događaj, bez obzira na kvalitet filma.

CELL, Stephen King (2006)

https://delfi.rs/_img/artikli/2019/08/cell_vv.jpg

Kingov roman na temu zombi-apokalipse (MOBILNI TELEFON, prev. Vladan Stojanović, 2008, Vulkan; CELL, 2006, Scribner) pojavio se u zlatno dobra žanra. Samo godinu ili dve pre objavljivanja ovog dela, svetlost dana ugledao je prvi broj stripa THE WALKING DEAD, u bioskopima se pojavio rimejk Romerovog DAWN OF THE DEAD te parodija SHAWN OF THE DEAD, a u približno istom periodu objavljeni su i bestseleri Maksa Bruksa PRIRUČNIK ZA PREŽIVLJAVANJE ZOMBIJA i SVETSKI RAT Z; na internetu, misaoni eksperimenti o borbi sa zombi hordama dominirali su prvom generacijom mimova.

Utvrđujem forenzičke okolnosti jer ni za jednu drugu knjigu SK — skribomana, ali sa klasom — nisam mislio da je naručena, pisana ofrlje, ili brzinski lansirana da bi se zaradilo na najvećem horor trendu nakon slešera. Premisa: signal mobilne telefonije transformiše sve korisnike u krvoločne zomboide. Kingove životne teme su tu: zloće razvijaju telepatiju; glavni junak je horor umetnik, loš otac i još gori muž, ali koji će iskupljenje tražiti u spašavanju porodice od smaka sveta; itd. Ali sosa nema. Središnja pretnja, telefonski zombiji, razočaravajuće su bezopasni, tako da od horora, izuzev scena nasilja, nema ništa. Novih otkrića, kao i razvijajućih odnosa između junaka takođe nema, pa je 400 strana knjige popunjeno hajkovanjem po novoengleskim magistralama — što je podjednako nezanimljivo, jer hranu i sklonište junaci pronalaze bez izazova (?). Negde je u priči i glavni antagonista, neubedljiv kako pojavom tako i delima.

Interesantan tehnofobičan zaplet o telefonima koji pretvaraju ljudsku vrstu u hive-mind bezumnika ispao je nefunkcionalna knjiga bez teme, ideje, napetosti, wow momenata ili emotivne sprege sa bilo kojim delom fabule ili bilo kojim likom. Nothingburger, ili burek sa ništa.

MOBILNI TELEFON, Stiven King (Vulkan, Goodreads)

Andy Weir, PROJECT HAIL MARY (2022, Ballantine Books)

PROJEKAT POSLEDNJA ŠANSA Endija Vira (prev. Srđan Ladičorbić, 2022, Publik praktikum / Stela; Andy Weir, PROJECT HAIL MARY, 2021, Ballantine Books) zrači pozitivnim duhom jače od supernove. Kao i prvo delo autora Endija Vira (MARSOVAC, 2011), i ovaj je roman niska naučnih problema, povezanih avanturističkim zapletom, koje glavni junak mora rešiti kako bi preživeo — i spasao svet. Kako izračunati mere centrifugalnog obrtanja svemirske stanice? Kako da dokučimo čije sunce vidimo na nav-compu? Ovaj koncept, uzbudljiv za inženjere a dosadnjikav za one kojima se čita roman, a ne Logičke zagonetke u Politikinom zabavniku, leči krindžast ali dobrodušan humor, kao i holivudska priča. Glavni lik patentiran je u SF spektaklima ’90-ih: kao i Džejms Spejder u ZVEZDANOJ KAPIJI ili Džef Goldblum u DANU NEZAVISNOSTI, naš junak je mlad, konvencionalno zgodan, harizmatično smotan naučnik prezren u akademiji zbog svojih uvrnutih teorija o izvanzemaljskom životu. Apokaliptičnim spletom okolnosti, on postaje jedina šansa za spas Zemlje. Optimizam i elan prema otkrivanju u ovoj knjizi naprosto su zarazni. Glavnog junaka na početku zatičemo bez znanja, bez pamćenja, bez samopouzdanja, bez gaća, samog u bespuću svemira, u borbi sa kosmičkom katastrofom kojoj ne zna ni glave ni repa. Ali na kraju, isključivo uz pomoć sveske, kalkulatora, eksperimenata, nepokolebljivog čojstva, komunikacije i prijateljstva — a ne laserima i tenkovima — on spašava (spojler!) ceo svemir. Nakon završetka romana, imao sam osećaj da mogu da zakucam sa trojke ili se sprijateljim sa medvedom.

PROMPTS, ACTS, DIVINATIONS

Trend je među knjigama o kreativnom pisanju da vežbe za pisanje nisu više klasični izazovi žanra, stila, jezika, motiva ili teme. Moderni zadaci umesto književnom teorijom vode se vajbovima: to su maštovite vežbice o majdfulnesu, introspekciji, svesnosti i meditaciji. Takva je i knjiga THREE SIX FIVE: PROMPTS, ACTS, DIVINATIONS; AN INEXHAUSTIBLE COMPENDIUM FOR WRITING (2026, siglio), avangardna zbirka promptova za kreativno pisanje Lusi Ajvs (Lucy Ives), autorke koja pored diplome sa Harvarda i doktorata NYU poseduje i master Iowa Writer’s Workshopa, najprestižnijeg programa kreativnog pisanja na svetu (polaznik im je krajem XX veka bio i čuveni slovenački pesnik Tomaž Šalamun, koga znaju studenti koji su imali plezir da pohađaju Modernu slovenačku poeziju). Ajvs nudi ovakve vežbe:

— Poklonite nešto prijatelju, poznaniku ili komšiji. Poklon neka bude sitan i što jeftiniji. Zapišite šta se potom desilo. Započnite dnevnik poklona koje ste primili i dali.
— Izaberite scenu iz čuvenog romana. Ne sme biti duža od par strana & mora uključivati makar dva lika. Potom izokrenite vrednosti u sceni. Ono što je loše neka postane dobro, što je ružno neka postane lepo, okrutno neka bude brižno, i tako dalje. Ako obrtanje nije moguće, improvizujte. Uredite novi tekst tako da ima smisla. Promenite sva imena. Dajte delu novi naslov & učinite ga svojim.
— Opišite svoj krevet nakon što ste spavali u njemu. Opišite stolicu nakon što se sedeli u njoj; prostoriju nakon što ste napustili; čašu nakon što ste je ispili; osobu koju više ne poznajete; uverenje koje više ne držite.

Zadaci su možda blesavi. Ali malo je boljih načina da se uči i vežba pisanje. Ukrašću ono što je povodom ove knjige rekao novinar Njujorkera, takođe nastavnik kreativnog pisanja: manje sam ja učitelj ili nastavnik, a više veseli nelicenirani terapeut. Polaznici skoro uvek rešavaju sopstvene nedoumice time što pričaju dok ih neko sluša, bivajući sve sigurniji u svoje odluke, & sve manje se oslanjajući na autoritet mentora. Za pisanje verovatno ne treba drugih veština osim pažljivog i svesnog posmatranja, kreativnog čitanja, te slobode da se igrate. Zadaci poput navedenih slabo driluju tehniku, ali zato vežbaju čakre & golicaju unutrašnje dete.

Olga Tokarčuk koristi AI

Danas je grozan dan jer je Olga Tokarčuk najavila svoj poslednji roman & priznala da u pisanju koristi LLM. Na forumu Impact CEE 2026 u Poznanju, poljska nobelovka afirmativno je govorila o AI-ju kao izvrsnom oruđu za pisce i kreativce. Između ostalog je rekla:

Često mašini dam misao na analizu sa pitanjem: Cico, kako da ovo lepo razvijemo? Iako znam za halucinacije i brojne greške u algoritmima stroge ekonomije i tvrdih podataka, priznajem da je, u tečnoj književnoj prozi, ova tehnologija jedan alat zbilja neverovatnih proporcija. No istovremeno osećam u sebi oštru, vrlo ljudsku tugu za epohom koja bespovratno odlazi. Srce me boli što nestaje tradicionalna književnost, koja se pisala mesecima u samoći, koja predstavlja životni rad stvoren u glavi svesnog, konkretnog pojedinca. Užasno mi je žao Balzaka, Siorana i neponovljivog Nabokova, jer uprkos mom entuzijazmu, ne verujem da bilo kakav moderan čet može uspeti da progovori na tako izuzetan način.

Tugica. Pokušavam da opravdam OT time što je simpatična još-malo-pa penzionerka (64) koja nije imala dodira sa mašinskim učenjem, koja se raspada od umora (u izlaganju se Tokarčuk žali da više neće pisati romane jer se pokida dok ih ne završi: da sam radila u rudniku umesto da sam sedam godina pisala KNJIGE JAKOVLJEVE, kaže ona, imala bi sada rudarsku penziju), i koja je naklonjena avangardnim pojavama, pa joj programče koje može staviti u laptop ili telefon, a koje može odgovoriti na svaki upit, izgleda kao dar nebesa. Naročito za spisateljicu tako zahtevnih knjiga, koja je verovatno navikla da jednu referencu peške istražuje po deset dana u okolnim repozitorijumima.

Možda ju je samo poneo trenutak. Svašta laprdamo uživo kada nas ponese razgovor. Uostalom, na kraju eksursa o AI priznala je jezik mašine nikada neće biti približan izrazu ljudske duše; a nešto ranije, kada je jedini put u razgovoru opisala konkretnu interakciju sa LLM, istakla je da je robot halucinirao podatak koji je htela da iskoristi u knjizi. A možda jedna od mojih omiljenih spisateljica razvija AI psihozicu, budući da mašini tepa i obraća „joj“ se u ženskom rodu. Znam da šmrčem kopijum, ali tako je u ljubavi.

Izvor: mycompanypolska.pl/artykul/olga-tokarczuk-zapowiada-ostatnia-powiesc-w-karierze-pisanie-dlugich-opowiesci-jest-dzis-ekonomicznie-nieoplacalne/20717

Jašin burnout

Pogledajte ovo pismo Jakova Ignjatovića upućeno Jovanu Grčiću Milenku, napisano pre dvestotinjak godina. Veliku mi utehu, nek mi prosti Jaša koji je ovde dušu isplakao, pruža što se ništa od tada na polju uređivanja časopisa (i rada an ženeral) nije promenilo. Kao i Ignjatović na poziciji urednika Letopisa Matice srpske (1854–1856), radimo kao konji, uređujemo jer niko drugi neće, saradnici se vijaju lasom, a projekti se krpe svojim tekstovima, prevodima, redakturama i bogtepita kako još. Istrajavamo u ovoj samodestrukciji zbog žara prema našem pozivu, ali i čudnih kompleksa zahvalnosti & nepoštovanja sopstvenih granica koji nas čine lakim za emotivnu manipulaciju. Za to vreme, zdravlje propada, živci su razrušeni, i u perpetualnom smo burnoutu, odnosno na serbskom — samopregorevanju. Nisam se ni sa jednom figurom iz istorije povezao kao sa Jakovom Ignjatovićem, spiritualnim milenijalcem. Ne brini Jašo, brate moj napaćeni, nama je najteže ali novi su mladi bolji od nas.

(Iz: SRPSKA EPISTOLARNA ANTOLOGIJA 19. VEKA, pr. Radovan Popović, 2023, Agora)

Marijana Enrikez, OPASNOSTI PUŠENJA U KREVETU (2024, Agora)

Nemam boljeg opisa za ovu zbirku nego da je satanistička. Horor priče Argentinke Marijane Enrikez emituju naročito infernalnu auru. U nekoliko njih se pojavljuju dečiji leševi i duhovi; u drugima su opisana surova stanja mentalnih bolesti, u trećima tabuizirane radnje poput javne defekacije ili do krvi nasilne masturbacije. Priče Marijane Enrikez mahom su natprirodni horori, no ima u njima, ruku pod ruku sa kletvama i utvarama, i elemenata egzistencijalnog/emotivnog užasa, te religijskog, telesnog, folklornog, urbanog i, u nedostatku bolje reči, ženskog horora (svi su Enrikezini junaci — junakinje). Zapleti su intrigantni, & bez jasnih razjašnjenja; završeci katapultiraju napetost u stratosferu umesto da je razmrse. Osetio sam i nešto od kosmičkog horora, iako u ovih dvanaest priča nema svemirskih čudovišta: osećaj da svetom kulja nevidljiva i pokvarena energija, da postoji nešto iznad & izvan naših života i priključenija, i da je to nešto zlo, neprijateljsko i nesaznatljivo.

• Marijana Enrikez, OPASNOSTI PUŠENJA U KREVETU, prev. Ana Marković, 2024, Agora.
• Mariana Enríquez, LOS PELIGROS DE FUMAR EN LA CAMA, 2009, Anagrama.
• Mariana Enríquez, THE DANGERS OF SMOKING IN BED, trans. Megan McDowell, 2021, Hogarth.

Krindž

Susramlje koje osećamo dok čitamo sopstvene zapise iz mladosti/prošlosti je canon event. Krindž je neizdrživ. Ali tako treba; osećaj je zdrav i dobar za dušu, jer nismo osobe koje smo nekada bili, ali ipak očigledno jesmo ista osoba koja smo nekada bili, pa što bismo se tog linkovanja sa prethodnim selfom stideli. Govorim ovo sebi dok mi pred očima izbijaju komentari na marginama GOSPOĐE BOVARI, sada nepostojeći jer sam ih godinama kasnije sastrugao iz knjige silinom koja bi zaprepastila i dermatologinju lejdi Magbet. Elem, sve je to kul. Sve je to razvojno. Džulijan Barns je o nelagodi pri čitanju starih beležaka govorio u jednom izlaganju na BBC 3, delu serijala predavanja pod nazivom CHANGING MY MIND. (Predavanja su potom objavljena kao knjiga: Džulijan Barns, PROMENITI MIŠLJENJE, „Knjige“, prev. Zoran Paunović, 2025, Geopoetika; Julian Barnes, CHANGING MY MIND, „Books“, 2025, Notting Hill Editions.)

Ponekad ponovo pročitam isti primerak neke knjige koji sam pročitao pre više decenija: i tako, na primer, u tekstu Floberovog romana koji sam čitao kao student, otkrijem beleške koje u meni, isprva, izazovu nelagodu. Podvučeni su ključni odlomci, na marginama su ispisani uzvici „Simbol!“ ili „Ponovljena slika!“ i tome slično. A ipak, opet, koliko god delovali naivno i uzrujano, manje-više iste komentare upisao bih — mada ne toliko eksplicitno — i danas, nekoliko decenija kasnije. Mladi čitalac je imao pravo: ono *jeste* bila ironija, ono *jeste* bilo simbolično, ono *jeste* bila ponovljena slika. Ne verujem da je čovek u šezdeset petoj inteligentniji čitalac no što je bio u dvadeset petoj; samo je suptilniji, i osposobljeniji za poređenja sa drugim knjigama i drugim piscima, na osnovu dodatnog znanja iz dodatnih godina života.