O knjigama

Olga Tokarčuk koristi AI

Danas je grozan dan jer je Olga Tokarčuk najavila svoj poslednji roman & priznala da u pisanju koristi LLM. Na forumu Impact CEE 2026 u Poznanju, poljska nobelovka afirmativno je govorila o AI-ju kao izvrsnom oruđu za pisce i kreativce. Između ostalog je rekla:

Često mašini dam misao na analizu sa pitanjem: Cico, kako da ovo lepo razvijemo? Iako znam za halucinacije i brojne greške u algoritmima stroge ekonomije i tvrdih podataka, priznajem da je, u tečnoj književnoj prozi, ova tehnologija jedan alat zbilja neverovatnih proporcija. No istovremeno osećam u sebi oštru, vrlo ljudsku tugu za epohom koja bespovratno odlazi. Srce me boli što nestaje tradicionalna književnost, koja se pisala mesecima u samoći, koja predstavlja životni rad stvoren u glavi svesnog, konkretnog pojedinca. Užasno mi je žao Balzaka, Siorana i neponovljivog Nabokova, jer uprkos mom entuzijazmu, ne verujem da bilo kakav moderan čet može uspeti da progovori na tako izuzetan način.

Tugica. Pokušavam da opravdam OT time što je simpatična još-malo-pa penzionerka (64) koja nije imala dodira sa mašinskim učenjem, koja se raspada od umora (u izlaganju se Tokarčuk žali da više neće pisati romane jer se pokida dok ih ne završi: da sam radila u rudniku umesto da sam sedam godina pisala KNJIGE JAKOVLJEVE, kaže ona, imala bi sada rudarsku penziju), i koja je naklonjena avangardnim pojavama, pa joj programče koje može staviti u laptop ili telefon, a koje može odgovoriti na svaki upit, izgleda kao dar nebesa. Naročito za spisateljicu tako zahtevnih knjiga, koja je verovatno navikla da jednu referencu peške istražuje po deset dana u okolnim repozitorijumima.

Možda ju je samo poneo trenutak. Svašta laprdamo uživo kada nas ponese razgovor. Uostalom, na kraju eksursa o AI priznala je jezik mašine nikada neće biti približan izrazu ljudske duše; a nešto ranije, kada je jedini put u razgovoru opisala konkretnu interakciju sa LLM, istakla je da je robot halucinirao podatak koji je htela da iskoristi u knjizi. A možda jedna od mojih omiljenih spisateljica razvija AI psihozicu, budući da mašini tepa i obraća „joj“ se u ženskom rodu. Znam da šmrčem kopijum, ali tako je u ljubavi.

Izvor: mycompanypolska.pl/artykul/olga-tokarczuk-zapowiada-ostatnia-powiesc-w-karierze-pisanie-dlugich-opowiesci-jest-dzis-ekonomicznie-nieoplacalne/20717

Jašin burnout

Pogledajte ovo pismo Jakova Ignjatovića upućeno Jovanu Grčiću Milenku, napisano pre dvestotinjak godina. Veliku mi utehu, nek mi prosti Jaša koji je ovde dušu isplakao, pruža što se ništa od tada na polju uređivanja časopisa (i rada an ženeral) nije promenilo. Kao i Ignjatović na poziciji urednika Letopisa Matice srpske (1854–1856), radimo kao konji, uređujemo jer niko drugi neće, saradnici se vijaju lasom, a projekti se krpe svojim tekstovima, prevodima, redakturama i bogtepita kako još. Istrajavamo u ovoj samodestrukciji zbog žara prema našem pozivu, ali i čudnih kompleksa zahvalnosti & nepoštovanja sopstvenih granica koji nas čine lakim za emotivnu manipulaciju. Za to vreme, zdravlje propada, živci su razrušeni, i u perpetualnom smo burnoutu, odnosno na serbskom — samopregorevanju. Nisam se ni sa jednom figurom iz istorije povezao kao sa Jakovom Ignjatovićem, spiritualnim milenijalcem. Ne brini Jašo, brate moj napaćeni, nama je najteže ali novi su mladi bolji od nas.

(Iz: SRPSKA EPISTOLARNA ANTOLOGIJA 19. VEKA, pr. Radovan Popović, 2023, Agora)

Marijana Enrikez, OPASNOSTI PUŠENJA U KREVETU (2024, Agora)

Nemam boljeg opisa za ovu zbirku nego da je satanistička. Horor priče Argentinke Marijane Enrikez emituju naročito infernalnu auru. U nekoliko njih se pojavljuju dečiji leševi i duhovi; u drugima su opisana surova stanja mentalnih bolesti, u trećima tabuizirane radnje poput javne defekacije ili do krvi nasilne masturbacije. Priče Marijane Enrikez mahom su natprirodni horori, no ima u njima, ruku pod ruku sa kletvama i utvarama, i elemenata egzistencijalnog/emotivnog užasa, te religijskog, telesnog, folklornog, urbanog i, u nedostatku bolje reči, ženskog horora (svi su Enrikezini junaci — junakinje). Zapleti su intrigantni, & bez jasnih razjašnjenja; završeci katapultiraju napetost u stratosferu umesto da je razmrse. Osetio sam i nešto od kosmičkog horora, iako u ovih dvanaest priča nema svemirskih čudovišta: osećaj da svetom kulja nevidljiva i pokvarena energija, da postoji nešto iznad & izvan naših života i priključenija, i da je to nešto zlo, neprijateljsko i nesaznatljivo.

• Marijana Enrikez, OPASNOSTI PUŠENJA U KREVETU, prev. Ana Marković, 2024, Agora.
• Mariana Enríquez, LOS PELIGROS DE FUMAR EN LA CAMA, 2009, Anagrama.
• Mariana Enríquez, THE DANGERS OF SMOKING IN BED, trans. Megan McDowell, 2021, Hogarth.

Krindž

Susramlje koje osećamo dok čitamo sopstvene zapise iz mladosti/prošlosti je canon event. Krindž je neizdrživ. Ali tako treba; osećaj je zdrav i dobar za dušu, jer nismo osobe koje smo nekada bili, ali ipak očigledno jesmo ista osoba koja smo nekada bili, pa što bismo se tog linkovanja sa prethodnim selfom stideli. Govorim ovo sebi dok mi pred očima izbijaju komentari na marginama GOSPOĐE BOVARI, sada nepostojeći jer sam ih godinama kasnije sastrugao iz knjige silinom koja bi zaprepastila i dermatologinju lejdi Magbet. Elem, sve je to kul. Sve je to razvojno. Džulijan Barns je o nelagodi pri čitanju starih beležaka govorio u jednom izlaganju na BBC 3, delu serijala predavanja pod nazivom CHANGING MY MIND. (Predavanja su potom objavljena kao knjiga: Džulijan Barns, PROMENITI MIŠLJENJE, „Knjige“, prev. Zoran Paunović, 2025, Geopoetika; Julian Barnes, CHANGING MY MIND, „Books“, 2025, Notting Hill Editions.)

Ponekad ponovo pročitam isti primerak neke knjige koji sam pročitao pre više decenija: i tako, na primer, u tekstu Floberovog romana koji sam čitao kao student, otkrijem beleške koje u meni, isprva, izazovu nelagodu. Podvučeni su ključni odlomci, na marginama su ispisani uzvici „Simbol!“ ili „Ponovljena slika!“ i tome slično. A ipak, opet, koliko god delovali naivno i uzrujano, manje-više iste komentare upisao bih — mada ne toliko eksplicitno — i danas, nekoliko decenija kasnije. Mladi čitalac je imao pravo: ono *jeste* bila ironija, ono *jeste* bilo simbolično, ono *jeste* bila ponovljena slika. Ne verujem da je čovek u šezdeset petoj inteligentniji čitalac no što je bio u dvadeset petoj; samo je suptilniji, i osposobljeniji za poređenja sa drugim knjigama i drugim piscima, na osnovu dodatnog znanja iz dodatnih godina života.

ČAS JE, OZIRISE

Nema pisca & spisateljice koji nisu pomislili da je sve već napisano; da su prekasno stigli na scenu (John Barth, NOVEL IN THE NEXT CENTURY), da su dobre teme očerupane, da novih glasova ne može biti, već samo odjeka, da su najbolje ideje polovne a najzanimljiviji zapleti istrošeni & da u najboljem slučaju mogu samo prepisivati od velikana. Ta je boljka univerzalna. Kao što prehlada napada hladnim vazduhom prosuvljenu sluzokožu grla, ovaj mentalni virus napada u trenucima samosumnje, očajanja, kao opravdanje za izbegavanje pisanja. Najlepši takav lament mi je ova molba književnika da, čudom ili nebeskim uplivom, njegovo delo bude Novo, Nerabljeno, Sveže, Originalno, do sada Neizrečeno:

Da su mi reči neznane, izrazi novim jezikom sročeni, i ono što još niko nije čuo, i ono što nije ponovljeno — oh, da mi je rečenica nedosadna, slovo koje preci nisu izrekli!

Oh, da mi je znati što drugi ne znaju, nešto od onoga što nije pusto ponavljanje, pa da to iskažem, i srce svoje na odgovoro potaknem, da mu iskukam svoju nevolju, da mu doturim teret koji prtim na leđima…

Autor ovog zapisa je helipolijski sveštenik Kekepere-sonbu (Khakheperraseneb), pisar faraona dvaneste dinastije. Muka starog Keka je svevremena — kako da kukam, i da kukanje zvuči iskreno, kada je sve iskukano? Kekepere-sonbu mislio je da je sve već napisano pre četiri hiljade godina. U trenutku kada mu je strah od istrošenosti jezika i velikih rečitih predaka prošao kroz glavu, vremenski je bio bliži šumama i rekama u Sahari nego Hristovom rođenju.

(Citat prema: Vesna Krmpotić, ČAS JE, OZIRISE: ANTIANTOLOGIJA STARE EGIPATSKE KNJIŽEVNOSTI, 1976, Nolit, str. 55)

Scott Mutter: Fotomontaže

Istraživao sam literaturu o avangardističkim fotomontažama i naleteo pravo na zbirku radova vizuelnog umetnika Skota Mutera. „Snovito“ je smarački opis ali ovde odlično pristaje. Prizori na Muterovim kompozicijama su grandiozni & nervozni. Osećaj je identičan onom koji izazivaju kadrovi backrooms i sličnih nemogućih prostora: nepoznata zemlja privlači, ali njene dementne proporcije zastrašuju. „Nadracionalni“, je li, prizori; kako ime zbirke poručuje. Fotomontaže nastaju od dokumenata stvarnosti (fotografija), ali ne prate, kao ni Blender u rukama liminalnog arhitekte, topografska pravila smislenog prostora. To nas kolebanje između poznatog i uvrnutog uznemirava & opčinjava.

(Slike iz: SURRATIONAL IMAGES: PHOTOMONGATES BY SCOTT MUTTER, predgovor Martin Krause, 1992, University of Illinois Press)

 

Jean Paul

Uvek sam voleo citat kojim počinje esej Pitera Sloterdajka „Pravila za ljudski vrt: Odgovor na Hajdegerovo ‘Pismo o humanizmu“, koji glasi:

KNJIGE SU DEBELA PISMA PRIJATELJIMA.

Ovom rečenicom je on suštinu i funkciju humanizma — sada navodim Sloterdajkov komentar — jezgrovito u ljupko nazvao pravim imenom: humanizam je telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Lepotu te metafore mogu još nuklearnije opisati: suština književnosti je empatija. Pišemo za one koji dele naša vibriranja, ili se sa njima mogu upoznati. „Moje stvari ne mogu postati popularne; one nisu napisane za masu nego za pojedince koji žele i traže nešto slično & koji su slično usmereni“, kao što je rekao jedan niskotiražni autor po imenu Johan Volfgang Gete (PISMA EKERMANU).

Elem, citat nije Sloterdajkov, ali uvek zaboravim čiji je. Autor je, pišem da upamtim, Žan Paul (Jean Paul). U pitanju btw nije francuski već nemački romantičarski stvaralac, koji je pisao pod pseudonimom umesto pod krštenim imenom Paul Johan Paul Fridrih Rihter (Johann Paul Friedrich Richter, 1763–1825). Sada tražim njegove stvari prevedene na srpski. Njegova pripovetka „San jedne umobolne“ uključena je u zbirku NEMAČKI ROMANTIČARI I–II (prev. Zdenka Brkić, 1959, Nolit; potpisan je kao „Žan-Paul Rihter“). Dva sam njegova teksta našao u devetnaestovekovnim časopisima: divnu pričicu „Ноћь уочи Нове године єдногъ несрећника“, sličnu Dikensovoj BOŽIĆNOJ PESMI, u Peštansko-budimskom skoroteči (Пештанско-будимски скоротеча, 1843, god. 2, br. 34, str. 206–207; „Изъ Жана Пола“), i pesmičuljak slične teme „Što se kasno uviđa“ u Zmajevom Javoru (Јавор: Лист за забаву, поуку и књижевност, god. 13, br. 37, str. 1161; „По Жан-Полу“). Nadam se da nešto nisam omašio jer mu se nezgodno ime, kao što se može videti, različito navodi od izdanja do izdanja. Radujem se daljem kopanju po repozitorijumima.

 

 

Oden, Kafka, porodica Man

Zanimljivo je da se Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden) 1935. godine venčao s Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana, te joj tako omogućio da stekne britansko državljavnstvo. Prvi „planirani“ mladoženja bio je njegov prijatelj Kristofer Išervud, a kada je on prepustio ponudu Odenu, Oden je smesta telegramom odgovorio porodici Man jednom rečju: „Očaran!“ [„DELIGHTED“]. Pojavio se i u Švajcarskoj da začikava svog tasta primedbom da mu je Kafka najveći nemački pisac novijeg vremena, ali Tomas Man je bio Kafkin obožavalac. Jednom kasnijom prilikom, potkraj Drugog svetskog rata, kada se našao u Pentagonu i zalutao tražeći izlaz po nekim od 800 hodnika, setio se, kaže, Kafke. Konačno, ugledao je jednog stražara i upitao ga kako da iziđe, a ovaj mu je rako da je upravo izašao. (v. Alan Levy, W. H. AUDEN, p. 24). S Erikom Man se retko viđao, a li su ostali doživotni prijatelji; a na zapitkivanja novinara da li je tačno, kao što leksikoni navode, da su se oni razveli, odgovarao je da mu to nije poznato.

(Svetozar Koljević, ENGLESKI PESNICI DVADESETOG VEKA 1914–1980: OD VILFREDA OVENA DO FILIPA LARKINA, 2002, Zavod za udžbenike)

Demon, đavo, vampir, duh

U rukama mi je FRANKENŠTAJN Meri Šeli (prev. Slavka Stevović: Marry Shelley, FRANKENSTEIN, 1818 — čitam roman u susret KLASICI NA ZELENOM (29jul25 @ Kampus UNS) — i mozak mi je trudan od poveznica između Frankenštajnovog stvora i savremenih AI modela. Šta drugo može pasti na pamet čitaocu ovog romana, pomislili bi, jer je sličnost između veštačkog čoveka M. Šeli i veštačke inteligencije AI modela očigledna — ali podudarnosti su delikatne & fascinantne. (Evo jedne:) Susrevši se sa svojom kreacijom prvi put van laboratorije, jedne olujne večeri podno švajcarskih planina, Viktor Frankenštajn opisuje stvora pridevima koji dočaravaju sleđenu mu krv u žilama: gigantsko, defomisano, užasno, nakazno, odvratno (gigantic, deformed, wretched, hideous, depraved). Viktor F., a kroz njega Meri Šeli, u romantičarskom zanosu poredi kreaturu sa zlodusima iz usmenih predanja: demonom, đavolom, vampirom, duhom (daemon, devil, vampire, spirit). Stvor i jeste, poput folklornih čudovišta, povezan sa htonskim svetom („Gotovo da je to moj vampir, moj sopstveni duh, oslobođen iz groba […]“ / „My own vampire, my own spirit let loose from the grave“). Ali ovaj bauk nije drevan, nije večan, nisu ga pravili stari bogovi, nije nastao od zaboravljene kletve, niti su ga okotile aždaje: sagrađen je (poentiram sličnost sa AI) u novom dobu, oruđima nauke i rukom savremenog čoveka.

Staračka književnost

Evo šta mi je palo na pamet tokom čitanja pripovetke SVAKOG JUTRA PUT DO KUĆE SVE JE DUŽI Fredrika Bakmana (2019, prev. Nikola Perišić, Laguna). Ako postoji književnost za decu — inače jedina „vrsta“ književnosti određena prema uzrastu čitalaca; ne postoji književnost srednjih godina niti penzionerska književnosti — mogla bi postojati i književnost za staru dob. Obe demografije povezuje, u narodnoj mudrosti, neozbiljnost i neopterećenost društvenim okvirima (v. npr. Igor Kolarov, AGI I EMA), a sociološki gledano, i mladi i penzioneri podjednako su ranjive grupe o kojima zajednica brine kroz različite institucije. Oblik te staračke književnosti bio bi stoga sličan dečijoj. Takva dela bi bila: kratka (da ne zamaraju čitaoce), štampana velikim slovima (kako bi se štedele oči), obogaćena ilustracijama (radi lakšeg praćenja za one sa otežanom koncentracijom), pisana lakim jezikom i slikovitim metaforama. A za razliku od dečije književnosti, dela staračke književnosti govorila bi o konkretnim izazovima stare dobi: slabijoj pokretljivosti, emotivnom teretu saznanja da mlađi članovi porodice moraju brinuti o nama, smanjenom društvenom krugu, smrti partnera i prijatelja, odnosima sa decom i unucima, zaboravljanju, kognitivnom slabljenju, demenciji. Ako bi takva književnost postojala, Bakmanova novela bila bi lektira.