Pogledajte ovo pismo Jakova Ignjatovića upućeno Jovanu Grčiću Milenku, napisano pre dvestotinjak godina. Veliku mi utehu, nek mi prosti Jaša koji je ovde dušu isplakao, pruža što se ništa od tada na polju uređivanja časopisa (i rada an ženeral) nije promenilo. Kao i Ignjatović na poziciji urednika Letopisa Matice srpske (1854–1856), radimo kao konji, uređujemo jer niko drugi neće, saradnici se vijaju lasom, a projekti se krpe svojim tekstovima, prevodima, redakturama i bogtepita kako još. Istrajemo u ovoj samodestrukciji zbog žara prema našem pozivu, ali i čudnih kompleksa zahvalnosti & nepoštovanja sopstvenih granica koji nas čine lakim za emotivnu manipulaciju. Za to vreme, zdravlje propada, živci su razrušeni, i u perpetualnom smo burnoutu, odnosno na serbskom — samopregorevanju. Nisam se ni sa jednom figurom iz istorije povezao kao sa Jakovom Ignjatovićem, spiritualnim milenijalcem. Ne brini Jašo, brate moj napaćeni, nama je najteže ali novi su mladi bolji od nas.

(Iz: SRPSKA EPISTOLARNA ANTOLOGIJA 19. VEKA, pr. Radovan Popović, 2023, Agora)