Jean Paul

Uvek sam voleo citat kojim počinje esej Pitera Sloterdajka „Pravila za ljudski vrt: Odgovor na Hajdegerovo ‘Pismo o humanizmu“, koji glasi:

KNJIGE SU DEBELA PISMA PRIJATELJIMA.

Ovom rečenicom je on suštinu i funkciju humanizma — sada navodim Sloterdajkov komentar — jezgrovito u ljupko nazvao pravim imenom: humanizam je telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Lepotu te metafore mogu još nuklearnije opisati: suština književnosti je empatija. Pišemo za one koji dele naša vibriranja, ili se sa njima mogu upoznati. „Moje stvari ne mogu postati popularne; one nisu napisane za masu nego za pojedince koji žele i traže nešto slično & koji su slično usmereni“, kao što je rekao jedan niskotiražni autor po imenu Johan Volfgang Gete (PISMA EKERMANU).

Elem, citat nije Sloterdajkov, ali uvek zaboravim čiji je. Autor je, pišem da upamtim, Žan Paul (Jean Paul). U pitanju btw nije francuski već nemački romantičarski stvaralac, koji je pisao pod pseudonimom umesto pod krštenim imenom Paul Johan Paul Fridrih Rihter (Johann Paul Friedrich Richter, 1763–1825). Sada tražim njegove stvari prevedene na srpski. Njegova pripovetka „San jedne umobolne“ uključena je u zbirku NEMAČKI ROMANTIČARI I–II (prev. Zdenka Brkić, 1959, Nolit; potpisan je kao „Žan-Paul Rihter“). Dva sam njegova teksta našao u devetnaestovekovnim časopisima: divnu pričicu „Ноћь уочи Нове године єдногъ несрећника“, sličnu Dikensovoj BOŽIĆNOJ PESMI, u Peštansko-budimskom skoroteči (Пештанско-будимски скоротеча, 1843, god. 2, br. 34, str. 206–207; „Изъ Жана Пола“), i pesmičuljak slične teme „Što se kasno uviđa“ u Zmajevom Javoru (Јавор: Лист за забаву, поуку и књижевност, god. 13, br. 37, str. 1161; „По Жан-Полу“). Nadam se da nešto nisam omašio jer mu se nezgodno ime, kao što se može videti, različito navodi od izdanja do izdanja. Radujem se daljem kopanju po repozitorijumima.

 

 

Celebration of Markets

Juče je vojska SAD napala Venecuelu (Karakas). Setio sam se ovog Pinčonovog citata.

Don’t forget the real business of War is buying and selling. The murdering and violence are self-policing, and can be entrusted to non-professionals. The mass nature of wartime death is useful in many ways. It serves as spectacle, as diversion from the real movements of the War. It provides raw material to be recorded into History, so that children may be taught History as sequences of violence, battle after battle, and be more prepared for the adult world. Best of all, mass death’s a stimolous to just ordinary folks, little fellows, to try ‘n’ grab a piece of that Pie while they’re still here to gobble it up. The true war is a celebration of markets. Organic markets, carefully styled „black“ by the professionals, spring up everywhere. Scrip, Sterling, Reichsmarks continue to move, severe as classical ballet, inside their antiseptic marble chambers. But out here, down here among the people, the truer currencies come into being.

(Thomas Pynchon, GRAVITY RAINBOW, 2013, Vintage Books, pp. 124-125)

_______________

Ne zaboravi da je pravo zanimanje Rata kupovina i prodaja. Ubijanje i nasilje odvijaju se sami od sebe i mogu se poveriti i neprofesionalcima. Masovna priroda smrti u ratu korisna je po mnogo čemu. Ona služi kao spektakl, za odvraćanje pažnje od stvarnih pokreta Rata. Smrt obezbeđuje sirovi materijal namenjen beleženju u Istoriji, kako bi deca mogla učiti Istoriju kao sekvence nasilja, bitku za bitkom, i biti spremnija za svet odraslih. Što je najbolje, masovna smrt je stimulus običnim ljudima, prostom malom čoveku, da pokuša zgrabiti parče Pite dok je još u stanju da je pozoba. Pravi je rat proslava tržišta. Organska tržišta, oprezno krštena kao „crna“ od strane profesionalaca, izbijaju posvuda. Bonovi, Sterlinzi, Rajhsmarke nastavljaju da se kreću, strogo kao klasični balet, unutar njihovih antiseptičkih mermernih odaja. No ovde, ovde dole među narodom, istinitije se valute rađaju.

(Tomas Pinčon, DUGA GRAVITACIJE, prev. Nina Muždeka, 2019, Dereta, str. 152-153; redakcija prevoda MJ)

KPOP DEMON HUNTERS (2025)

Ovo je animirani film sa najlepšom porukom za ugnjetavane, nesigurne, izopštene, posramljene i marginalizovane. Glavne junakinje članice su tročlanog k-pop benda: svojim ličnostima zahvataju najpopularnije k-pop arhetipe kao što su Mrgud, Vođa, Slatkica, Hiphoperka, Rokerka, Dijasporka, Spisateljica, Koreografkinja ili Glavni glas. Junakinje su ujedno i savremene članice viševekovne dinastije magijskih žena-ratnica, zadužene da brane svet od demona iz podzemnog sveta — njihova inauguracija u Demon Huntersice odrađena je pre početka filma, pa ih već u prvim scenama zatičemo na vrhuncu borilačke forme. Njihova priča uostalom nema veze sa usavršavanjem fajterskih sposobnosti. Kao i u sličnom remek-delu fantazijske fikcije o empatiji, DEMON SLAYERU, demoni u ovoj animaciji nisu bezumna čudovišta, već bivši ljudi, progonjeni sopstvenim sramom i traumom. Njihov gospodar i mučitelj, đavolji car Gwi-Ma, predstavljen je kao apstrakcija: on je ogroman, pastelni, proždirući plamen, bog intruzivnih misli što telepatski drobi duše sledbenicima govoreći im da nisu dovoljno dobri, da su ološ, i da zbog toga treba da ispaštaju. Pravi Quest tako nije ubijati demone, odnosno sebe i svoje strahove i samosumnje, već ih prihvatiti, inkorporirati, empatski prevazići, umesto doveka biti u krugu ubijanja sebe u pojam. Fantastično napisana akciona avantura, uključujući predivno afirmativne muzičke numere.

telemetrija #1 jan26

• Džoni Dep će producirati filmsku adaptaciju MAJSTORA I MARGARITE M. Bulgakova. Nije neopažena ironija da je vest o ekranizaciji jedne od najpoznatijih antitotalitarističkih satira XX veka objavljena na filmskom festivalu u Saudijskoj Arabiji. (via Deadline)

• Nova AI opcija pod nazivom „Ask This Book“ u Kindlu omogućava korisnicima da dobiju pojašnjenja u vezi sa radnjom, temama ili odnosima među likovima u delu koje čitaju. Feature je trenutno dostupan samo određenom broju korisnika Kindlove iOS aplikacije. Kindl je pomoćne alatke za čitanje već imao u vidu Rečnika i povezivanja sa Vikipedijom. Ovaj novi „reading assistant“ (kako ga Amazon reklamira) ipak me iritira. Posvećeni čitaoci oduvek su knjige čitali uz pomoć rečnika i enciklopedija; u pitanju su dva možda najčešće korišćena suplementa za čitanje, jer poznavanje jezika & upoznatost sa činjenicama o kojima se govori osnova su razumevanja teksta. „Ask This Book“ konj je druge boje. Dobri nastavnici književnosti ne projektuju razredu sopstvena tumačenja, već su posvećeni obučavanju korisnih veština koje bi učenicama i učenicima omogućile da samostalno oblikuju svoje poglede na delo. Ovo je barem moja fiks ideja. Koliko god profesor bio pametan, njegovo je tumačenje samo jedno, a velika književnost, koja može biti stara nekoliko decenija, vekova ili tisućleta, nesvodiva je na pogled samo jednog lika u jednom trenutku beskrajne samsare. Stoga mi nije draga slika u kojoj će trenutno hiljade, a uskoro milioni čitalaca dobijati, preko opcije „Ask This Book“, istovetne interpretacije istih odlomaka. Koliko god takve asistencije bile korisne za nove čitaoce, ne sviđa mi se što će skarabudženi LLM pod kontrolom jedne od najvećih korporacija možda postati interpretatorski kanon za ogroman udeo čitalaca; veliki jezički modeli nisu sila božija, nisu sa neba sišli & nisu govornici objektivne istine, već su, kao i svaki drugi program, softver koji neko pravi, održava i njime upravlja. Zamišljam ovaj scenario: grupa fašističkih hakera upada u mozak Kindlovog AI-a. „Ask This Book“ odjednom izbacuje afirmativna tumačenja MAJN KAMPFA, a priče Stanislava Vinavera proglašava židovskom degeneracijom. Čitaoci su zbunjeni, ali veštačka inteligencija im već sastavlja recepte za slatkiše i savetuje ih oko lekova za iritabilna creva — mora da je i ovde u pravu. Uostalom, ime opcije je „Ask This Book“, a ne „Ask Miloš“ ili „Ask Harold Bloom“: odgovore na pitanja čitalaca ne pruža konkretan kritičar sa imenom i prezimenom, već knjiga tumači samu sebe. A ko je veći autoritet za tekst od samog teksta? Bljak, & pefidno. Čitanje bi, između ostalog, trebalo bi da nas učini samostalnijim i osvešćenijim. Ovakve implementacije čine nas zavisnijim, a knjige svode na još jedan kontent konzumiran besvesno i bez potrebe za usredsređivanjem. Ne morate da razmišljate o delu, razmišljaćemo mi (pod maskom našeg robota) za vas; ne morate čak ni da pamtite radnju i likove, jer ćemo vas i na to podsećati, dok vam se mozak pretvara u sutlijaš. (via Amazon)

aboutamazon.com, jan26.

Dan otvorenih vrata, 6dec25

Dan otvorenih vrata @ FFUNS, 6dec25. Hvala kolegama (Nevena Varnica, Sara Matin, Jelena Ognjenović i Jovana Todorović — moja sjajna kandidatkinja) na druženju, kao i đacima na lepim razgovorima. Van slike su naše Milica Sofinkić, Jovana Vojvodić, Marina Tokin i Isidora Belić koje su o Odseku za srpsku književnost sa posetiocima razgovarale u Seminarskoj biblioteci (339). Srećno svim maturantima u odabiru studijskog programa & vidimo se opet na proleće.

ENOUGH SAID (2011)

Film smo Jovana i ja gledali jedne lenje subote, želeći da pogledamo nešto (1) simpatično i (2) sa Dž. Gandolfinijem, pošto smo usred ponovnog praćenja SOPRANOVIH. Glavni su junaci ENOUGH SAID srednjovečni, davno razvedeni i u iskušavanju novih romantičnih odnosa. Ali uspomene na prethodne brakove jure ih kao vukodlaci, puneći im glavu nesigurnostima i overanaliziranjima. Kako se to zaljubite u nekog, volite ih decenijama, delite sa njima život, stan i decu, a brak završite zameranjem i netrpeljivošću? Čemu se onda nadati u novim vezama? Da li će se i nova ljubav, uprkos prvim leptirićima u stomaku, završiti sedenjem u tišini dok vam se povraća od njihovih dlaka u ušima?

Eva (Džulija Luj-Drajfus) je četrdesetogodišnja maserka po kućama, majka buduće studentkinje i razvedena već deset godina. Na blef odluči da izađe sa Albertom (Džejms Gandolfini), njenim vršnjakom, koji nije nešto na prvi pogled — debeljuškast je, proćelav, bavi se dosadnjikavim poslom — ali vibrira na njenim talasnim dužinama. Zakoni melodrame nalažu da se ovde mora odigrati holivuđanski zaplet, umesto da film leluja kao slice-of-life o Evinim poslovima, obavezama, odnosima, razgovorima, izletima, meditacijama i dejtovima (ništa protiv ovakvog koncepta). Kada se obrt desi, ENOUGH SAID i dalje srećom ostaje uzemljena priča o izazovima srednje dobi, simpatičnog životnog perioda kada smo manje-više svesni svojih gremlina, ali ih nažalost ne držimo pod kontrolom. Džejms Gandolfini igra stvarnosnu, toplu ulogu (sjajna DžLD ipak ne može bez povremene Elejn-ovštine), a uverljivosti filma doprinosi i šarmantan dijalog obogaćen odmerenom i autentičnom improvizacijom. Prema rečima Entonija Olivera Skota (Anthony Oliver Scott), filmskog kritičara NYT, ENOUGH SAID je iz replike u repliku, iz scene u scenu, jedna od najbolje napisanih američkih komedija svog vremena.

D’ÉCRIVAIN

Emil Zola o Gistavu Floberu:

Gistav Flober i njegove knjige jedno su, i bilo bi uzaludno tražiti ga drugde. On nema hobija, nije sakupljač, niti lovac, ni pecaroš; on piše svoje knjige, to je sve. Stupio je u književnost kao što se pre stupalo u kaluđere, da u svom činu uživa i da u njemu umre. On živi u manastiru, piše po deset godina jedno delo, koje po ceo dan preživljava iznova, meri sve po toj novoj knjizi, diše, jede i pije kroz tu knjigu. Ne poznajem čoveka koji više od njega zaslužuje ime književnika; on je sav svoj život posvetio svojoj umetnosti.

(Émile Zola, LES ROMANCIERS NATURALISTES, 1893; prev. Miloš Crnjanski u „NOVEMBAR Gistava Flobera“, redakcija moja)

—

Je me reproche même les quelques détails intimes que je donne ici. Gustave Flaubert est tout entier dans ses livres; il est inutile de le chercher ailleurs. Il n’a pas de pas sion, ni collectionneur, ni chasseur, ni pêcheur. Il fait ses livres, et rien de plus. Il est entré dans la littérature, comme autrefois on entrait dans un ordre, pour y goûter toutes ses joies et y mourir. C’est ainsi qu’il s’est cloîtré, mettant dix années à écrire un volume, le vivant pendant toutes les heures du jour, ramenant tout à ce livre, respirant, mangeant et buvant par ce livre. Je ne connais pas un homme qui mérite mieux le titre d’écrivain; celui-là a donné son existence entière à son art.