O knjigama

Great leveler

Čitam kratak roman GRBA japanske spisateljice Sao Ićikave (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023; prev. Divna Tričković, 2024, Lumo Books) & procesuiram ovaj odlomak. Nikada nisam razmišljao o e-čitačima, a sledstveno i piratskim bazama, epubima, zvučnim knjigama i hajdučkim bibliotekama (eng. shadow libraries) kao sredstvima poništenja ableizma papirnate knjige.

Junakinja, poput autorke, živi sa teškim invaliditetom, u kolicima i sa pokretnim respiratorom. U objektu za negu ona vreme između ostalog provodi pišući tzv. kotatsu članke (drugim rečima: SEO mamce) i prateći onlajn nastavu na univerzitetu. Ima toga još. Strašna knjiga.

Amor fati 2025

Niče je bio taj koji mi je pomogao. U nekom trenutku, pala mu je na pamet zamisao koju je nazvao „ljubav prema sopstvenoj sudbini“. Štagod da ti je sudbina, štagod se dođavola desi, reci: „Ovo je ono što mi je potrebno“. Možda će izgledati kao propast, ali navali na to kao da je prilika, izazov. Ako uneseš ljubavi u taj trenutak — a ne obeshrabrenje — videćeš ćeš da je snaga tu. Svaka katastrofa koju preživiš poboljšanje je tvoje ličnosti, tvoga stava i tvoga života. Kakva privilegija! Tada će spontanost tvoje prirode imati priliku da poteče.

A onda, kada se osvrneš na svoj život, videćeš da su trenuci što su izgledali kao veliki promašaji praćeni slomom bili događaji koji su oblikovali život koji sada vodiš. Shvatićeš da je to stvarno istina. Ništa ti se ne može desiti što nije pozitivno. Ako nešto i izgleda & daje osećaj kao da je negativna kriza — nije. Kriza te baci unazad, a kada se od tebe zahteva da pokažeš snagu, snaga se pojavi. Tamna noć duše dolazi tik pred prosvetljenje.


(Joseph Campbell, A REFLECTIONS ON THE ART OF LIVING, 1991, Harper Collins)

***

(Pesma: Ivan V. Lalić, Amor fati, PISMO, 1992, Srpska književna zadruga)

Dok knjige pišu strojevi

Spremam se za šetanje parapolicijskih državnih falangi po cvrčećem asfaltu dok sa vanpendrečne udaljenosti ispijam ladan Sprajt uz glasno gutanje i coktanje & razmišljam o još jednoj borbi. Biće nama bitaka i nakon oslobođenja (autor se ovome vrlo raduje). Saznao sam danas da u Kentaurovom izdanju Orvelove 1984, u prevodu Vlade Stojiljkovića (1977, Jugoslavija; predgovor Leo Mates) fali jedna od najznačajnijih sintagmi u romanu; a i prevedenom fragmentu bi dobro došlo doćerivanje u jednoj reči. U tekstu-unutar-teksta pod nazivom TEORIJA I PRAKSA OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA („teška crna knjiga, nevešto ukoričena, bez ikakvog imena i naslova na koricama“), stoji ovakav opis distopije:

U svim korisnim veštinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obrađuju pomoću mašina.

Umesto toga bi trebalo (navoadim hrvatski prevod Antuna Šoljaka):

U svim korisnim umijećima svijet ili stoji u mjestu, ili nazaduje. Polja se obrađuju konjskim plugovima dok knjige pišu strojevi.

(Izvornik: „In all the useful arts the world is either standing still or going backwards. The fields are cultivated with horse-ploughs while books are written by machinery.“)

Sviđa mi se prevođenje „arts“ kao „umeća“, a ne prosto „veština“. Ali pažnja mi je naravno na delu o knjigama koje pišu mašine. Razlikujem avangardnu kompjutersku poeziju — stvorenu pomoću stroja — od mašinske „AI“ umetnosti — stvorenu od strane stroja. Orvel je znao pre skoro sto godina: mašinska je umetnost, stvorena uz minimalnu čovečiju interakciju, neljudska i dehumanizujuća. Stoga se i dovodi u vezu sa neljudskim i dehumanizujućim društvenim sklopovima poput feudalizma i fašizma. Svet u kojem se najdivniji proizvod ljudskog duha, mašte, slobode & pobune — umetnost — delegira robotima kalibrisanim od strane fantomskih IT službenika megakorporacija, a sami se ljude svode na plug, ašov & skripte za popunjavanje Eksela, nije dobar svet. Šetaćemo mi i mašine dok im CPU ne pregori na Futoškoj raskrsnici u julu.

Recently, Wembanyama was at the end of one of Sanderson’s books, Words of Radiance. He was at the climactic finish of the 1,087 page tome as he lay in bed.

„I had to stop, because I wanted to save it for game day.“

Wembanyama picked the book up again the next morning, finishing it before facing off against the Pistons. Energized by the story, he put up the first triple-double of his career, finishing with 16 points, 12 rebounds and 10 assists in the Spurs’ sixth win of their season.

(sportingnews.com: Victor Wembanyama loves Brandon Sanderson’s books, and Sanderson loves Wembanyama’s passion for reading)

Agata Kristi, UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU (1934)

Nakon uspešnog detektivskog zadatka negde na Bliskom istoku, Herkul Poaro se vraća kući. Ukrcavajući se na Orijent ekspres — raskošnu i krajem XIX / početkom XX veka popularnu voznu liniju između Carigrada i Pariza — čuveni istražitelj mašta o zasluženom predahu između dva posla. Malo razgledanja okoliša, malo čaja, duvana, skin kera, lepih ručkova i sna na truckavim voznim točkovima — i biće kao nov. Ali odmora za Herkula Poaroa nema. Negde u Kraljevini Jugoslaviji, između Vinkovaca i Slavonskog Broda, voz staje zarobljen nanosima snega. Iste noći, u kupeu do Poaroovog dešava se ubistvo. Ko je od 10+ putnika u voznim kolima svedok, a ko osumnjičeni? Ko govori istinu, a ko laže ne samo o zločinu — nego i o svome identitetu? I ko je uostalom sama žrtva, i šta je uradila da zasluži tako nasilnu i proračunatu smrt?

UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU engleske spisateljice Agate Kristi (Agatha Christie, MURDER ON THE ORIENT EXPRESS, 1934, Collins Crime Club; prvi prev. Nevena Cerović, 1958, Beograd: Kosmos) svojim se zapletom, tokom i raspletom ističe kao jedan od najneobičnijih klasičnih detektivskih romana. Čitava se istraga odvija samo u jednom vagonu — u stotinjak kvadratnih metara sve sa hodnicima — tokom nekoliko časova. Otežavajuća je okolnost i egzotična galerija putnika svih staleža i etniciteta koja uljučuje: mađarske plemiće, ruske kneginje, engleske batlere, italijanske mutivode, američke detektive, švedske misionare, nemačke služavke; guvernante, vojnike, turiste i biznismene.

Deluje nenormalno? Zato što jeste. Herkul Poaro i njegovi pomoćnici nemaju na raspolaganju napredne policijske alate, mogućnost tabananja gradom i zemljom, pomoć lokalnih organa reda, niti ma kakvu sigurnu proveru činjenica i izjava. Sve što im je pri ruci jeste šačica materijalnih dokaza i tuce zbunjujućih svedočenja. I naravno: pamet. Poaro zločine uostalom ne rešava forenzikom, već psihologijom i meditacijom. Ali ovaj je slučaj lud i vremenom postaje sve luđi, a ne sve jasniji. (Jedan od likova izriče: „Ovo je neverovatnije od bilo kog detektivskog romana koji sam ikada pročitao!“; Drugi dodaje: „Ludnica, eto šta je ovaj slučaj — prava ludnica!“). Histeričan zaplet proizvešće i histeričan rasplet, jedan od najpoznatijih u žanru.

Blokada #1: Moderna slovenačka poezija & proza

FFUNS je u blokadi do ispunjenja studentskih zahteva; studentima sam na borbi zahvalan i ponosan sam na njih. Časova neće biti do daljnjeg, a pauzu u zvaničnom obrazovanju iskoristiću za propagandu neformalnog učenja tj. deljenje čitalačkih & nastavnih materijala. Pristup tim PDFovima već imaju moji polaznici, a možda će neki od tih kurseva studijskog programa Srpske književnosti@FFUNS biti privlačni studentima drugih godina, odseka, fakulteta, univerziteta; kao i đacima, odraslima, građanima, penzionerima i svim ostalim ljubiteljima celoživotnog obrazovanja. Ispita svakako nema, tako da se lektiri čovek može posvetiti natenane i isključivo za svoje uživanje.

Prvo ću ostaviti linkove za Modernu slovenačku poeziju i Modernu slovenačku prozu, izborne kurseve sa III godine. Program na ovim predmetima jedan mi je od najboljih silabusa na OAS. Razlog? Tokom samo jednog semestra čitaju se na ovim časovima dela iz poslednjih 150 godina varljivo male a zapravo vrlo bogate istorije slovenačke književnosti. Dok su ostali kursevi na OAS uglavnom posvećeni pojedinačnim književnim epohama, na Slovenačkoj čitamo stvaraoce iz: Romantizma, Realizma, Simbolizma, Modernizma, Ekspresionizma, Avangarde, Neoavangarde, Postmoderne, posleratne i savremene književnosti. Počinjemo sa Francom Prešernom, titanom slovenačke i evropske romantičarske poezije, a završavamo Tomažom Šalamunom i Goranom Vojnovićem. Nekada kroz gradivo moramo da trčmo, ali studenti imaju priliku da izbliza posmatraju, kao kitove u akvarijumu, gibanje književnih epoha i talasanje uticaja jednih na druge autore, što je korisno & na druge oblasti primenjivo znanje.

U zimskom semestru bavimo se Modernom slovenačkom poezijom, a u letnjem prelazimo na Modernu slovenačku prozu. Pažljiviji radoznalci primetiće da se u drugom programu nalazi mali uljez u vidu drama Ivana Cankara (drame očigledno nisu prozna dela), titana br. 2 slovenačke i evropske književnosti. Naš kazan naša rakija — kako da govorimo o slovenačkoj književnosti bez KRALJA BETAJNOVE i SLUGU? Ova dela ujedno i preporučujem kao komplementarna našim tekućim zanimljivim vremenima.

Linkovi:

— Moderna slovenačka poezija materijali: https://www.dropbox.com/scl/fo/brgla7nzyvshp6b8g7vjv/ACBYVYZyR9-PlTfXL12MGRQ?rlkey=0snsvimcsc09l7sbz059zuskt&st=gidh0xol&dl=0

— Moderna slovenačka poezija YT predavanja: https://www.youtube.com/playlist?list=PLn_rzVdwlp2BX2aO4ssODzbCKU0S7MPom

— Moderna slovenačka proza materijali: https://www.dropbox.com/scl/fo/nurwvx5hpwur5kmv7dx9p/AOuaK8kM3eT67txv7TqbRpk?rlkey=7p32leqo90zsfmyvm3ulnyyna&st=yphni9xz&dl=0

— Moderna slovenačka proza YT predavanja: https://www.youtube.com/playlist?list=PLn_rzVdwlp2D6nlO6UAqzw-IYVfpRI1SF

YT predavanja su za ranije iteracije ovih kurseva, Slovenačku književnost 1 (Moderna slovenačka proza) i Slovenačku književnost 2 (Moderna slovenačka poezija).

NAGLAS: O stvaralaštvu En Karson (okt24)

Nakon letnje pauze, program o ženskoj književnosti „Naglas“ vraća se u KCVMC. Naredni događaj biće posvećen fascinantnoj kanadskoj pesnikinji En Karson (Anne Carson), jednoj od meni najomiljenijih autorki na svetu, a program će voditi izvanredne stvarateljke i književne radnice Snežana Nikolić @ — uz moju malenkost jedna od začetnica „Naglasa“ — i Dajana Milovanov.

Kao čitalac naginjem prozi, što će reći da količinski više čitam romane, priče i nefikciju, nego poeziju — pa mi je za čitanje pesničkih knjiga potrebno vremena da rekonfigurišem mozak za čitanje ciklusa, a ne poglavlja, i ne uđem u flow. Sa En Karson, koja pisanju pesničkih zbirki prilazi kao romanopisac, odmah mi je sve kliknulo. Njene knjige, iako raznolike, rasute i fragmentarne — svaki stvaralac isprva skicira svoja dela tako što u beležnicu zapisuje različite misli, citate, rečenice, fragmente, dnevničke zapise, opaske, tvitove, recepte, horoskope i ostale marginalije, a Karsonka kao da te svaštare objavljuje u integralnom obliku — elem, iako oblikom raznorodne, njene zbirke poezije objedinjene su snažnom zajedničkom pričom, temom ili konceptom, zbog čega izgledaju kao hipermoderni epsko-lirski projekti ili savremene poeme. Ti su središnji zapleti toliko sočni da mogu biti premise filmova: tu je priča o pesnikinjinom prvom, propalom braku (LEPOTA MUŽA, 2015, KCNS, prev. Bojana Vujin / THE BEAUTY OF THE HUSBAND, 2001), zatim retelling o antičkom čudovištu Gerionu (AUTOBIOGRAFIJA CRVENOG, 2021, KCNS, prev. Arijana Luburić Cvijanović & Igor Cvijanović / AUTOBIOGRAPHY OF RED, 1988), pa nastavak retellinga o čudovištu (CRVENI DOC>, 2023, KCNS, prev. Arijana Božović / RED DOC>, 2013) — ko još piše nastavak poput ALIENSA, TERMINATORA 2 ili KUMA 2, ali u poeziji? Za nekog drugog autora bi kao nemaštoviti blurb zvučalo da su istovremeno klasični poput mermerne biste i avangardni kao prdež u galeriji, ali En Karson je En Karson. Pre godinu dana, Snežana i ja smo „Naglas“ pokrenuli sa sledećim planom: neki događaji će biti posvećeni En Karson, a ostale ćemo smisliti usput. Toliko nas je opsedala, i srećom nastavlja da nas opseda. (Na slici: odlomak iz intervjua sa En Karson u The Paris Review, The Art of Poetry no. 88)

„Naglas“ posvećen stvaralaštvu En Karson, čije knjige trenutno sjajno prevodi i uređuje Kulturni centar Novog Sada, biće održan u ponedeljak 21okt24 u 18:00 u Digitalnom omladinskom centru, pod pokroviteljstvom Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“. Program će, još jednom, voditi sjajne Snežana Nikolić i Dajana Milovanov. Vidimo se!

Magistrale, okt24: Brem Stoker, DRAKULA

DRAKULA Brema Stokera (Bram Stoker, DRACULA, 1897), tema našeg narednog čitalačkog kluba Magistrale, jeste sto trideset godina star roman pisan za nas arhaičnom tehnikom epistolarnog romana koji je i dalje jezovit za čitanje. Filmske i ostale kasnije adaptacije su grofa Drakulu uglavnom ublažavale i romantizovale; dodeljivali su mu se ljubavni podzapleti, pravednička pozadinska priča, kao i egzotičnost markantnog stranca. Što je daleko od istine. Izvorni grof Drakula infernalni je besmrtnik čije su inteligencija, snaga, moć i zloba nepojmljive smrtničkom razumu. U potpunosti je lišen empatije ili ma čega ljudskog; ljude uostalom smatra faktički stokom, zbog čega ih ne samo lovi, već se sa njima psihopatski poigrava. Drakula je čukunčukundeda slešer horora. Možda je najvernija njegova adaptacija NOSFERATU i njegovi derivati, odnosno vampirski monstrumi čija je unutrašnja grozota odražena i fizičkom izobličenošću.

Nije Drakula samo krvolok, već su njegovi činovi nasilja neprijatno slični seksualnom napastvovanju — čak i prema muškim likovima. (Drakulin najsličniji potomak u savremenim slešerima može biti falusoidni, penetrativni ksenomorf iz TUĐINA). Rasprostranjeno je čitanje DRAKULE kao sažetka strahova viktorijanskog doba. Drakula je stranac iz tamnih i varvarskih krajeva istočne Evrope, izvan granice civilizacije. On bira London, srce britanskog carstva, za svoje novo lovište. Njegovo postojanje opire se razumu prosvećenog čoveka XIX veka vođenog svetlom verom u nauku i logiku. A Drakulino erotizovano, grumersko nasilje sigurno je mučno i milenijumskim, a ne samo viktorijanskim čitaocima.

O DRAKULI ćemo na čitalačkom klubu pričati 23okt24 u 18:00 u Seminaru Odseka za srpsku književnost (339, treći sprat, odmah desno od lifta). Moderator će biti naš sjajni profesor Radoslav Eraković, predavač na predmetima književnosti XVIII i XIX veka i veliki ljubitelj horor filmova. Vidimo se!

Lavirinti i himere: O poetici srpske postmoderne proze (okt24)

U petak 18okt24 će se u organizaciji Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ održati u Digitalnom omladinskom centru GBNS skup LAVIRINTI I HIMERE: O POETICI SRPSKE POSTMODERNE PROZE. Ovo je novi u nizu projekata KCVMC posvećenim srpskoj eksperimentalnoj književnosti, i još jedan koji zajednički organizujemo Snežana Savkić  i ja nakon prošlogodišnjeg skupa o Mladoj srpskoj prozi, i ovogodišnje konferencije o srpskoj neoavangardnoj književnosti koju smo uređivali Sneža, Iva Tešić & ja uz ogromnu podršku našeg mentora, Gojka Tešića.

Elem LAVIRINTI I HIMERE. Skup je, kao i uvek u organizaciji KCVMC, otvoren za posetioce; obezbeđen je i direktni FB prenos. Predavači su izuzetni i uključuju neke od najvećih stručnjaka za našu postmodernu književnost, poput Save Damjanova (još jednog našeg mentora), Vladislave Gordić Petković i Ale Tatarenko (koja će nam se javiti iz Lavova). Snežana i ja ćemo izlagati o paratekstualnim eksperimentima u srpskoj postmodernoj prozi („paratekstovi“ su elementi knjige koje obično ne uređuju sami autori — predgovori, pogovori, komentari, uredničke napomene, prednje i zadnje korice, biografije autora, blurbovi itd. — osim ako u pitanju nisu nekonvencionalnom pisanju naklonjeni stvaraoci poput naših postmodernista), što je tema koja nam je oduvek bila zanimljiva i oko koje već duže vreme kopamo. Zbirka tekstova bi trebalo da bude objavljena do početka 2025. godine. Ilustracije na plakatima su iz sledećih knjiga: — Knjiga emblema ATALANTA FUGIENS, autor Michael Maier, 1617. — Studija o optičkim instrumentima OCULUS ARTIFICIALIS TELEDIOPTRICUS SIVE TELESCOPIUM, autor Johan Zahn, 1685.

 

Književna fantastika, temat o Stivenu Kingu: Death phobia

Pre nekoliko nedelja (29avg24) održana je u Kući kralja Petra @ Beograd promocija novog broja Književne fantastike posvećenog stvaralaštvu Stivena Kinga. Imao sam zadovoljstvo da učestvujem u razgovoru i kažem koju reč o svom tekstu „Death phobia: Smrt i umiranje u GROBLJU KUĆNIH LJUBIMACA“. Zahvalan sam sjajnom Dragoljubu Igrošancu, uredniku KF i Art Anime, na pozivu da učestvujem u tematu & prilici da sa publikom popričam o svom omiljenom romanu Stivena Kinga.

Kada čovek razmisli, horor žanr ispadne sublimacija mnogo čega iskonskog u ljudskom iskustvu. Istražujući o Kingu, stravi i smrti, naleteo sam na rad (Thurston 2019, „The Face of the Beast: Bestial Descriptions and Psychological Response in Horror Literature“) čije mi uvodne reči još odzvanjaju u glavi: da su horor priče o monstrumima, baucima, beštijama, đavolima i ubicama prepričavanja našeg neandertalskog straha od velikih, nadmoćnih, nemoguće jakih grabljivaca sa kojima nema pregovaranja ili moljenja, već samo bega. Sabljozubi tigrovi, Majkl Majers i ksenomorf iz TUĐINA deo su iste predatorske dinastije.

Još dublje silazeći, horor žanr je onda kristalizacija — straha od smrti. To je najstarija književna tema na svetu. Zaplet u epu od Gilgamešu nastaje, setimo se, kada naslovnom junaku umre najbolji prijatelj Enkidu, nakon čega Gilgameš prvi put u životu postaje užasnuto svestan i svoje smrtnosti, što ga natera na prvi Quest — potragu za Utnapištimovom biljkom besmrtnosti — zapisan ljudskim pismom. Horor priče o duhovima priče su o smrti kao konačnoj klapni nakon koje više nema odlaganja, prokrastinacije, „ima vremena“ i „doći će na red“; priče su to o strahu da ćemo svet napustiti bez druge šanse, bez prilike za ispravku, bez revanša u gostima, bez popravnog ispita, nerašćišćenih poslova, emotivno dužni ili drugima ili sebi. Horor priče o čudovištima govore o nešto prizemnijem, ali ništa manje jezovitijem strahu od nasilne smrti, čerečenja, deformacije, penetracije, sakaćenja i ekstremno bolne telesne dezintegracije. Nije strah od smrti uvek duševan: kako kaže Edgar Moren u ČOVEKU I SMRTI (1981, BIGZ), svaka kultura na svetu ima običaj sličan našem pomenu od četdeset dana posle smrti — to jest imaju identičan vremenski okvir odvanja počasti od ~mesec dana nakon odlaska pokojnika — jer je toliko vremena otprilike potrebno za raspadanje leša. Ljudi se smrti boje metafizički, a boje se i njene grozomornosti.

Roman GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA nema klasičnog bad guya. Glavni zločinac u Kingovom romanu je sama bojazan od smrti zbog koje, kao u antičkoj tragediji, likovi oholo srljaju sami u svoju propast. GKP je prava mala antoropološka enciklopedijica naših fobija od smrti — psiholoških, fizičkih, metafizičkih, dečijih, odraslih, filozofskih, pragmatičnih — zbog čega je ovo zbilja jedno od najjezovitijih dela u žanru.