Često sam se pitao kako ljudi koji inače nisu čitaoci — tj. koji nemaju običaj da konzumaciji jednog jedinog dela/sadržaja posvete nekoliko sati dnevno, dan za danom, često nedelju za nedeljom — poseduju izdržljivost da dvocifren broj sati dnevno, dan za danom itd. posvećuju serijama. Pitanje me je naročito mučilo jer lično nemam mentalne kondicije, čak ni u Platinastom dobu televizije, da dnevno odgledam više od devedesetak minuta video sadržaja (preračunato to bi bilo: jedan film prosečne dužine, ili dve epizode FARGO, ili tri epizode YOUNGER). Sava Damjanov nam je na predavanjima govorio da i on godišnje pogleda više filmova nego što pročita knjiga, što nije neobično imajući u vidu da se film pogleda za deset puta manje vremena nego što je potrebno za čitanje knjige; ali uveren sam da Sava, kao i ja, godišnje možda pogleda više filmova, ali da čitanju i dalje posvećuje neuporedivo veći broj radnih sati.

Danas, međutim, prosečan posvećeni gledalac TV serija možda više vremena provodi sa svojim contentom nego što podjednako prosečno posvećeni čitalac čini čitajući. Televizijske serije su novi serijalizovani romani, i po kvalitetu i po popularnosti, a u vreme kada nije upitno da potrošači više gledaju nego što čitaju, sami romani poprimaju osobine medijuma koji im je oteo XIX/XX-vekovni monopol nad serijalizovanim pričama. Romani u izdanju SERIAL BOX (BOOKBURNERS npr, priča o isterivačima zloduha iz knjiga; nešto što se valjda može primeniti na ove godine objavljen politički triler Bila Klintona) imaju narativnu strukturu jedne sezone serije: dvadesetak poglavlja odnosno epizoda, svaka sa delimično zaokruženom pričom ispričanom kroz tradicionalna tri čina holivudskog scenarija, sve zajedno povezane kontinuiranom nadpričom.

Od kada sa prof. Savom radim na kursevima kreativnog pisanja, kroz ruke nam je prošlo mnogo kratkih priča čiji su autori pisali više pod uticajem kinematografske nego književne umetnosti. Kako sami nisu shvatali sa kog vrela povlače tečnosti inspiracije, priče tih autora su patile od preelaboriranih i nespretnih opisa scenskih pokreta, ili od pokušaja da se jezikom umetničke proze dočara vizuelni tok kadriranja i montaže. Drugim rečima, nehotice su pokušavali da pišu scenario a da nikada nisu ni videli filmski scenario, da bi ga zato na silu uguravali u prozu — čije su modele pisanja takođe jedva poznavali. SERIAL BOX-ove knjige su još jedan dokaz više puta potvrđene evolucije: ono što počne kao stilska nepravilnost, poput kratkih priča naših beba autora, prerašće vremenom u eksperiment (ili će sa eksperimentom početi, kao što je slučaj sa sto godina starim kino-romanima Krakova i Ve Poljanskog), potom manirizam, a na kraju će postati deo glavnog toka.