Remaster Diabla 2 najverovatnije se neće desiti; prema poslednjim informacijama, projekat bi bio isuviše jer je izvorni kod igre izgubljen. Top down rekreiranje istog bila bi operacija koja bi bila preduga i preskupa, tj. njene troškove verovatno ne bi pokrila prodaja jednog odličnog, ali mehanički zastarelog klasika – naročito jer bi se potencijalni izlazak tog naslova preklopio sa lansiranjem savremenih džinova tog žanra, Path of Exilea 2 i Diabla 4 (možda i Grim Dawna 2?). Pre izvesnog vremena, od remastera Icewind Dalea 2 odustali su, zbog istog razloga, i dizajneri iz Beamdoga.

Događaji mi zvuče volšebno, verovatno zbog izvesne profesionalne deformacije. Kao književni radnik upoznat sam naravno sa tzv. izgubljenim tekstovima, ali nijedan od njih nije mlađi od hiljadu i kusur godina. U onome što danas smatramo zapadnim kanonom, istinski izgubljene su samo neke antičko-rimske-vizantijske drame i retorski spisi. Čitanje primera kojima Aristotel ilustrije svoje navode u POETICI je kao šetnja grobljem; gomila pokojnih tekstova od kojih nije ostalo ni sećanje. Razlozi nestajanja ovakvih dela- pored onog osnovnog, vremenske entropije – su opširni i složeni. Sa druge strane, izvorni kodovi za D2 i ID2 nestali su, svega deceniju od njihovog objavljivanja, nepažnjom. Šok nije ništa manji u slučaju naoko manje igre, ID2: na njoj su radili Džoš Sojer i Kris Avelone, i danas jedni od najzanačajnijih dizajnera i scenarista.

U bliskoj budućnosti moraće se pokrenuti inicijativa za arhiviranje video igara, koje su kao medijum, usled vrtoglave smene aktuelnih tehnologija, platformi, konzola, operativnih sistema, endžina i tvorbenih programskih jezika, u opasnosti da ih proguta zaborav. Već danas je relativno do izuzetno teško pokrenuti igre iz devedesetih ili ranih dvehiljaditih, osim ako ne postoje u GOG prodavnici. Abandonware sajtovi samo su prividno rešenje, jer puko očuvanje launchera ne znači ništa ukoliko launcher ne može da prepozna tehničko okruženje novog GeForcea ili W10 sistema; iz njegovog primitivnog ugla gledanja, u pitanju je nepojmljiv, kiklopski kosmos. Dobro arhiviranje podrazumevalo bi, baš kao u slučaju GOG-a, postojanje membrane koja bi pradavni pokretač povezala sa našim modernim mašinama. Kao i u slučaju filma i očuvanja nitratnih traka ili video kaseta, arhiviranje bi podrazumevalo i tehnološku adaptaciju. To bi bio zadatak za buduću akademiju, i istoričare video igara.

(Slučaj ne bi važio za visokoprofilne izvorne kodove, ili čak za izvorne kodove uopšte. Za njihovo očuvanje zaduženi bi trebalo da budu njihovi tvorci; ukoliko se izgube, njihovo rekonstruisanje bi bilo teško i sporo, ali ipak moguće. Nema potrebe da Pera iz videoigračke NGO bude zadužen za izvorni kod čija bi eksploatacija ili modifikacija nekom Blizzardu donela $$$.)

ČITAM: Mišel Uelbek, PROŠIRENJE PODRUČJA BORBE
SLUŠAM: FKA Twigs, MAGDALENE