CRYPT SERMON, The Ruins of Fading Light
Prvi njihovm album imao je predivnu naslovnicu, klasičnu + maksimalističku, između stripa i škole reke Hadson, sa vitezom i rajskim predelom u daljini, uokvirenu pećinom iz perspektive gledaoca. Bio sam kupljen; jedna pesma na albumu zvala se „Byzantium“, pa sam kupljen ispočetka. Novi album isto varira motive hrišćanske i judejske mistike, uz spori epsko-doomski zvuk. Pevača lako zamišljam u nekom speed metalu. Ne ispunjava prostor kao neki čisti doom vokali, ali je napet i dramski.

SPIRIT ADRIFT, Divided by Darkness
Primordijalna čorba hevi metala, duma, power balada, treša, Pink Flojda, bez mnogo saradnje između ovih heterogenijskih članova. Sve je, uzevši samo za sebe, pritegnuto, ali bez sinergije koja bi ujedinjujući različita žanrovska rasprostrinjanja prevazišla zbir svojih delova. Jednom sam kao klinac od književnog kritičara za prvi roman Enesa Halilovića napisao nešto glupavo u fazonu: solidno, ali čekamo drugi roman koji će sigurno rasturiti. Isto mislim i za Spirit Adrift.

FUNEREAL PRESENCE, Achatius
Akakije! Prvi put sam ovom prilikom u slučaju one man benda pomislio: ovom čoveku se mora dati cela grupa. Suviše je dobro. Funereal Presence je stari blek metal, koji osim art povere lošeg analognog zvuka nudi i trešerski pristup rifovima. Ipak, nema vatanja krivina, nema izvlačenja na koncept. Album je tehnički maestralan, ne samo u smislu komplikovanih disonantnih vrištenja, jer ima i lepih solaža i melodičnih prelaza. Album mi se vrti stalno, pesme mi se istražuju, čak i u bukvalnijem smislu — za razliku od nečeg podjednako složenog ali potpuno Demonskog poput Deathspell Omega, ovde ispod iskrvavljene buke nema još buke, nego: zaraznih fragmenata, harmoničnih motiva, čak i pokoji odličan stih, o mučenju i nasilnim posmrtnim halucinacijama Akakija Kapadokijskog.

OBSEQUIAE, The Palms of Sorrowed Kings
Melodični juriš. Gitarske twin harmonije kreću i ne staju, osim u eteričnim akustičnim međupesmama. Kao i u srednjevekovnoj karnevalskoj i narodnoj muzici, čiji stil vešto emuliraju, melodija je prezasićena i napadna toliko da prelazi u kakofoniju. Blek metal pristup plejlisti na YT po imenu „Medieval Music – Hardcore Party Mix“.

AN ISOLATED MIND, I’m Losin Myself
Još jedan projekat od jednog čoveka, iako izuzetne produkcije, sušte suprotnosti Funerealu. One man bendovi polako gube sirotinjski šmek koji su im pružale MIDI simulacije ili plastični programirani doboš; sada sve može da zvuči kao hedlajner Nuclear Blasta. Nisam dovoljno puta preslušao: album počinje vulgarno i setno, i svakim novim stavom agresija se jednim korakom intenzivira a onda u dva koraka smanjuje; jednolični, kompartmentalizovani death (sličan djentovskom Decapitatedu) ustupa mesto metalcoreu, pa grooveu. Album se završava skoro ambijentalnim kompozicijama. Opisane su na nekoliko mesta kao tužne & srceparajuće. Draž one man bendova je možda u tome da se jedan genijalni koncept, nefiltriran komunikacijom sa drugim ukusima, redakcijama i uredničkim pristupima, maksimalno direktno emituje u zvučni zapis, i ovo je to.