Počinjem sa čitanjem svetske senzacije, ranim poklonom za Dan zaljubljenih, MOJOM BORBOM K. U. Knausgora. Do sada me knjiga nije privlačila, izuzev ironičnog međutekstualnog naslova (Moja boraba / Min kamp / Mein Kampf); niski koncept autofikcije, čak i uz česta poređenje sa Prustom, nije nešto što me peca. Formativne godine mog čitanja, ispunjene Polarisom, Kentaurom, evropskim mitovima i kojim god bizarnostima koje su se nalazile na policama baba i deda, spalile su mi dopaminske receptore i na prvu loptu se, kao zavisnik od pornografije, zanimam samo za literarne ekvivalente šimejlova, dvarfova, oniričkih silovanja, ekstradimenzionalnih genitalija. Knjiga nema multimedije? — oblik je pravougan? — fabula je linearna? — ipak, drugi put… Slušajući podkaste o Knausgoru, zainteresovao sam se za njega jer mu tekstove sada zamišljam kao dvojnike Elene Ferante (zamišljam ih dok ih ne pročitam, predsoblje utiska koji nema veze sa stvarnim oblikom knjige, fantomski utisak): jug i sever, napuljsko more i norveške planinčuge, žensko i muško pismo, ujedinjeni mikrokosmosom porodičnih tema, svakodnevne anksioznosti i nagonom ka višetomnom pisanju.