Vest o Milojeviću kao pomoćnom treneru me je obradovala kao i vest o Kokoškovu kao glavnom; već me je uhvatila briga da će veoma maštovit trener biti večno zadužen za R&D u Meginoj ergeli, i da će u svojim formativnim, a potom i zrelim godinama biti uskraćen za ozbiljnije takmičarske utakmice, izuzimajući trodnevni mikrokosmos nacionalnog kupa. Maksima kaže da su treneri-centri zaduženi za igrače-centre, što je pogrešno iz više razloga, naročito u slučaju Milojevića — ne samo zbog njegove igre, gde je kao centar od 198cm morao da se osloni i na cerebralnije taktike osim spuštanja dupeta u nisko težište, već i zbog njegovog produktivnog upravljanja bekovima u Megi. Protiv Finske centri su nam, da se zadržim na misli, radili odlično, što i ne čudi od iskusnih i disciplinovanih Raduljice i Veličkovića, koji su se nagledali indijanskih ekipa. Indijanci, Bugari, itd. = ekipe koje žive od šuta za tri poena. U idealnom slučaju, to su niske ekipe koje igraju na mnogo poseda i sa zamršenim mnoštvom dodavanja; Finska je dakle, sa atletskim, evropski školovanim bekovima i u načelu košarkaški pismenim trenerom, T-1000 među indijanskim ekipama. Ipak, ako tim sastavite od spoljnih igrača, možda dobijate na brzini, protoku lopte, i lakšem izvođenju presinga, ali ste odstranjeni od skoka (50:28 za nas); čak i u slučaju da imate više pokušaja za 3, skoro sve vaše promašaje — a biće ih — pokupiće protivnik.

Ne bih ni u snu mogao pretpostaviti šta će biti osobenost Kokoškovljeve igre; nisam slušao nijednu njegovu kliniku, a njegovih mandata u Gruziji i Sloveniji se sećam samo po turboefikasnoj napadačkoj igri baziranoj na NBA radnoj hijerarhizaciji: postoje topovi i postoji posada koja hrani topove. Danas sam video malo amerikanskog u kratkim napadima koji traju desetak sekundi i kada nije tranziciija, gde su Jaramaz ili Zagorac završavali posed čak ne probijanjem (što je kanonski završetak brzog napada), nego individualno izgrađenom šansom za skok šut ispod trojke (što je apokrif u rangu Jevanđelja po Judi). Predviđam, zapravo nadam se, sanjam, umirem u želji, da se u našu igru vraća jedan-na-jedan, ono što je trenutno odlika samo Španaca i Amerikanaca, a bila je i naša. Đorđevićeva „greška“ (termin stavljam pod navodnike zbog lične pristrasnosti i 100% faktualnih činjenica koje me mrzi da elaboriram), elem, greška koja nam je donela jedno peto, jedno četvrto i tri druga mesta, jeste posvećenost u najboljem a robovanje u najgorem slučaju kretnji i logistici, kojima smo mleli svakoga osim Drim Tima u dve uzastopne eliminacione faze (SP 2014 i OI 2016), ali zahvaljujući kojima smo bili pasivni i bez udarne igle u Kini. Kokoškov je veći džezer od Đorđevića, i igrači, naročito bekovi i hibridna krila — biće sjajno gledati Lučića, Jokića, Kalinića u bliskoj budućnosti — možda će dobiti više slobode da se posvete monomahiji.

Ranije nisam gledao ni Dejana Kravića ni Dalibora Ilića, dvojicu centara/krila odbojkaške građe. Usled krakatosti nisu najspretniji u driblingu, ali su atletski fenomenalno brutalni, što se videlo po onih nekoliko kucanja. Potencijalno: odbrambene zveri. Trenutno: zahvalan stručnom štabu što sam ih video.