U trenucima Q4 kada je Gruzija stizala četiri razlike, pet razlike, izjednačavala i prelazila u prednost, sveukupno deset poena na obe strane — kod nas neostvarenih, a kod Gruzina pogođenih — išlo je preko Zagorca. U odbrani, dva ili tri neprijateljska poseda završena su trojkom ili nekim inferiornijim pogotkom zbog Zagorčevih grešaka u strani pomoći: ili je svog čoveka napuštao suviše slobodno, ostavljajući ga samog na šutu, ili je pomoć obavljao pasivno i tako dozvolio napadaču da kancerski rovari dublje kroz već napaćeni i slabašni organizam naše odbrane. U napadu, ono što je protiv Finske radilo dobro, dakle kratki skok-šut napadi, sada su ga/nas vodili u još veći kanal, uključujući tu i poslednji njegov/naš šut na utakmici. Ne znam šta je tačno Kokoškov crtao u odbrani i napadu — da li su akcije stvarno po planu išle na njega, dok je Avramović bio dark horse? — ali ovakva predstava Zagorca simptom je nečega što već pratim u drugom i trećem kvartalu Partizanove sezone, a to je Zagorčeva nemogućnost da isprati visokoatletsku košarku. Ovosezonski KKP, koji se od nekoliko prethodnih iteracija ekipe razlikuje između ostalog i po tome što igračima sada ne treba prosečno sedam sekundi da prenesu loptu, je fizički izuzetna ekipa; postoje utakmice gde slabije otvaraju šut, ili se slabije brane, ali što utakmica duže traje to su njihove šanse za pobedu veće — dok protivnicima pucaju kvadricepsi, KKP igra u progresivno sve jačem ritmu. Uostalom, samo od januara su dobili nekoliko jakih & bitnih utakmica (Virtus, Budućnost, C/O, Zvezda) u završecima, iako su često gubili do poslednjih delova utakmice. Zagorac je naravno izvrstan košarkaš: posvećen u odbrani i trostruka opasnost u napadu, ali razlog njegovom posrtanju u prethodna dva meseca leži u tome da u ekipi punoj atletski superspremnih igrača (Gordić, Volden, Jaramaz, cela američka centarska linija), Zagorac nažalost pripada kržljavijem delu ekipe koji čine Veličković i Birčević. Zagorac nije zaboravio da igra košarku, ali telo mu, trenutno, nije sposobno za velike i konstantne napore koje zahtevaju Trinkijeri i Kokoškov (kod koga su bekovi u ove dve utakmice probijali sve blokove, uz vrlo retka preuzimanja i tek džentlmensko bampovanje od strane centara). Kada pada radna energija tela, pada koncentracija uma, a sa njom i procenti u šutu i rasuđivanje u složenoj topografiji odbrane.

Pitanje je koliko je utakmica sa Gruzijom bitna; kada bih svojoj pretpostavki dao numeričku vrednost, ona bi bila blizu nule. Iz naše grupe Gruzini su se kao domaćini već kvalifikovali na Evrobasket, što znači da u međusobnom odnosu moramo biti bolji samo od Finske ili Švajcarske. Nije naravno nikada lepo gubiti, čak ni kada postoji matematičko opravdanje za to. Ali da nije četvorodimenzionalnog šaha koji Kokoškov igra sa ovom svojom novom epohom ne bi se ispunila moja želja u ovoj utakmici — više Kravića. I pre Zagorčevih propusta, Gruzija nas je bušila preko Šermadinija, čije zidanje Kravić, opravdano, nije mogao da čuva. Čuvanje starijeg, iskusnijeg, fizički snažnijeg neprijatelja je paklen obred inicijacije za svakog mladog centra; bespomoćno upiranje u živi zid materije, znoja, mišića i dlake dok vas ovaj ugurava u vlastiti koš je nihilisitčko otrežnjenje blisko šamaranju mladog posvećenika od strane Zen učitelja. Za centra, čuvanje veterana poput Šermadinija je pravi koledž, dok je kucanje u kontri ili ulovljena banana nekom beku samo kul vannastavna aktivnost poput dramske sekcije ili šahovskog kluba. U prva tri minuta četvrte četvrtine, Šermadini je svaki napad završio ili košem ili sa nekoliko (!) iznuđenih faulova u istom posedu, zbog čega smo i vrlo rano izašli iz bonusa, ali Kokoškov je Kraviću ipak pružio šanse za barem dve odbrane više nego što bi mu dao da je u pitanju bila 100% takmičarska utakmica. Da nije hteo, pedagoški, da pruži Kraviću šansu da oseti Poentu svog postojanja na terenu, verujem da bi mnogo ranije ubacio kapitena Raduljicu, koji bi pritom i mnogo više igrao. Neka se uči mladi padavan.