Za manje od decenije u EL se daje 50% više trojki. U NBA su stvari iste ili izraženije: u sezoni 09/10 u ligi je šutnuto 44.000 trojki, što je tada bilo 22% svih šuteva ka košu, dok su brojke sezoni 18/19 iznosile 78.000 trojki koje su činile 38% šuteva. U početku, dok su se ovi podaci tek razvijali kao trendovi, a ne kao prihvaćeni & legitimni modusi igre, tugovao sam i bjesneo, misleći da je dominacija trojki još jedan znak entropije košarke, uz sve rekreativniju NBA u regularnoj sezoni, sve blažu (u smislu dosuđenih faulova) igru u Evropi, eksponencijalno užasniji sistem takmičenja EL i histerični koncept reprezentativnih takmičenja u vidu povećanja razmaka između Evrobasketa na četiri godine i uvođenja obaveznih kvalifikacija za sve ekipe. Sada sam prošao angsty fazu; jer samo na prvi pogled povećanje učetalosti trojki signalizira manje raznoliku igru. Sa više šutnutih trojki, skok u napadu postaje mnogo opasniji rizik za ekipu u odbrani, a defanzivni skok postaje vrednija kategorija nego ranije. Klasično sidraška pozicija petice sve više se napušta u korist 2,10+cm/110kg + centara od kojih se uvek očekuje, za razliku od njihovih predaka, da trče svaku tranziciju i da u napadačkim kretnjama pokrivaju mnogo veći deo terena. Fleks je Zakon. Šutevi ispod linije 6,75 postaju oruđe specijalaca, jer se sve manje očekuju, a sposobni su ranije rešiti napad od spuštanja na zicer i pritom dati veću priliku za skok u napadu — u linkovanom članku autor skreće pažnju da 2pt šutevi postaji vredniji i izraženiji u NBA plejofu, a na primeru Trinkijerijevog KKP i Nemanje Gordića vidi se vitalna vrednost 2pt šutera sa dobrim prvim korakom. Možda je mehanizam pomirenja, ali sigurniji sam u alternativniju autorefleksiju: radujem se diverzifikaciji igre i novim strategijama koje će morati da se kuvaju u laboratorijama Gonzage, Severne Karoline, Čačka i Madrida. Uostalom, i dalje čekamo revoluciju Odbrane (o čemu je govorio Greg Popović), koja će na kraju samo pomoći evoluciji Napada.