Migrirao sam primerke nađene poezije sa prethodnog naloga na Tumbleru, specijalizovanom (nekada) za moje mikrolirske vežbe, i objedinio ih pod tagom koji sam davno namenio za ime čitavog ciklusa, a koji je u međuvremenu postao podnaslov ovog bloga. U rusvaju početničke vizuelne poezije, retumblerovanih grafika i eksperimenata sa ultrakratkom poezijom, neki slučajevi nađene poezije i dalje mi zvuče i izgledaju dobro, naročito konceptualniji pokušaji sa Bojom i Tarotom. Poslednjih godina su mi zaduženja na FFuNS migrirala prema intenzivnijim kursevima metrike, versifikacije i slobodnog stila, pa mi je to obnovljeno znanje pomoglo i da bolje uobličavam male stvarnosne tekstografije. Neka bude vežba neprestana — ciljam da da u jednom trenutku mogu da prepoznam jedanaesterace ili heksametre po sluhu, bez korišćenja papira, olovke, lenjira, prstiju i digitrona. Sakupljanje poezije je za mene sjajan hobi; sličan fotografiji (cit. V. Despotov) & u tačnoj meri izdvojen od nečega što mogu nazvati klasičnom idejom književnosti da mogu da ga smatram hobijem, a ne karijernom digresijom, ali je opet dovoljno povezan sa literaturom da i dalje mogu da se bavim, posredno, onime što najdubinskije volim posle meni najbližih ljudskih bića. Čeprkanje artefakata stvarnosti u potrazi za nečim što može biti izloženo u proverbijalnoj galeriji/pesničkoj zbirci me čini radoznalijim čitaocem. Na poslednjem Sajmu knjiga, kupio sam sam stari Udbženik Kibernetike na štandu sve-za-100RSD u nadi da ću iz njega izvući nekoliko dobrih stihova. Sviđa mi se takav ontološki nazor: u svetu kao takvom poezija je već nehotice upisana, zahvaljujući teoriji haosa i milionima majmuna koji pišu na milionima pisaćih mašina; — potrebno ju je samo opaziti, dešifrovati & prirediti.