Kada mi kažu „Ne možeš ceniti knjigu po koricama“ mašam se za mačetu. Delo ne mogu, ali izdanje i uredničku opremu em mogu em hoću.

Ukoliko izdanje ima klasične, blank korice, obogaćene eventualno dobrim tipografskim rešenjem ali inače bez naročitih vizualija, ok! Dopušta se na taj način čitaocu da eksternalizuje svoje utiske o delu i imprintuje ih na, metaforički govoreći, prazno polje.

Ali ukoliko je izdavač odlučio da se bavi grafičkim dizajnom, onda korice ne mogu samo da sadrže samo nasumične pripovedne motive, pritom vizuelno obrađene kako se kom dizajneru ćefne, već moraju i kompozicijom i formom biti u skladu sa uredničkim ili dizajnerovim čitanjem stila, tona, atmosfere, ideje, epohe knj. teksta.

Viđao sam korice MAJSTORA I MARGARITE koje liče na softkor erotiku i omote ANE KARENJINE koje izgledaju kao najava za telenovelu, iako su uslovno govoreći sadržavale neke fabuli bliske vizuelne elemente.

Ovaj video sjajno to raspravlja na primeru petparačkog horora — kojeg nikad nisam čitao, ali jesam petparački SF Polarisa, Kentaura, Alefa itd, čije su psihodelične korice sa piratskim ilustracijama Sida Mida i ostalih velikana fantasy crteža iz 70ih za tri koplja ispred današnjih 3D stillova sklepanih u Blenderu. Ukratko: ne može se na koricu GROBLJA KUĆNIH LJUBIMACA, inače vrhunske psihohoror studije o primordijalnom strahu od smrti, veoma suzbijene radnje, sa dubinama koje poniru do šamanskog, neandertalskog u nama — deknuti random mačka i završiti posao!