Ezra Paund, THE CANTOS. Na prvi pogled debela modernistička poema od ~700 stranica, ali zapravo žanrovski nedredivo i vrhunski složeno delo, možda jedno od najsloženijih i najtajanstvenijih u modernoj književnosti, uz primere poput FINEGANOVOG BDENJA Dž. Džojsa.

„Pesma“ je pisana uz pomoć nekoliko različitih jezika i sistema pisanja (engleski, italijanski, starogrčki, kineski, egipatski hijeroglifi) i neodredivom kombinacijom proznog, poetskog i prozaidnog („pesma u prozi“) izraza, uz esejističke crtice i, naposletku, citatne fragmente. Igranka tu nije gotova, jer THE CANTOS sadrži i nekonvencionalnu upotrebu interpunkcijskih znakova, vertikalnu i figuralnu tipografiju, ispisivanje po marginama i korišćenje matematičkih i uopšte neknjiževnih simbola poput brojeva, algebarskih oznaka i tabela. A nismo se ni dotakli eruditnog, ali haotično aluzivnog sadržaja, koji je od strane E. Paunda izložen kao u košmarnom transu.

Nije mi bila želja da napišem post o hipsterskoj književnosi, predstavljenoj tako da se čini da joj je jedina vrednost to što je šokantno drugačija ili šokantno kriptična. Iako u naučnom smislu pokušavam da se uspešno bavim proučavanjem eksperimentalnih književnih stilova i formi, CANTOSU me je privuklo to što je moje prethodno, vrlo ograničeno, znanje o Ezri Paundu obuhvatalo samo njegove kratke, mirne, melanholične, monomedijske imažističke pesme, bliske npr. obliku haikua, od kojih najpoznatija, „Na stanici metroa“ (In a Station of the Metro) ima samo dva stiha. A odjednom, iza brega se, kao kolosalni Brka u „Međedoviću“, pomolila megafauna od poeme, koja kao da je pisana uz pomoć džaka koksa i dijagonalnim čitanjem sedamdeset tomova svetske enciklopedije. THE CANTOS za mene svedoči o visinama i rasponima koje jedan jedan individualni umetnički talenat može posedovati; a istovremeno i o razdaljinama koje sama pisana reč može dostići od mesopotamskih zapisa („Jušur daje Enmerkaru deset ovaca“) do nečega poput Kantosa, Luče mikrokozma, Blede vatre ili Hazarskog rečnika.