Аутор чланка, психијатарка и професорка медицине зависности на Стенфорду, описује једног свог клијента: младић у раним двадесетим, пати од онеспособљавајуће анксиозности и депресије; напустио је колеџ и сада живи са родитељима; повремено размишља о самоубиству; дане и ноћи, у низу, проводи играјући видео игре.

На први поглед, наставља ауторка чланка др Ана Лембке, типичан случај анксиозности и депресије. Ипак, овај пацијент оличава нови сој познатих патолошких стања страха, несигурности, претње и туге. Све више анксиозних и депресивних особа су здрави млади људи, из брижних породица, и стабилних приватних живота: њихове чувствене и менталне муке нису узроковане емотивним траумама, социјалном дислокацијом или сиромаштвом.

У чему је онда невоља? Др Лембке у чланку каже, а у књизи DOPAMINE NATION: FINDING BALANCE IN THE AGE OF INDULGENCE (2021, Dutton) образлаже: превише допамина. Након 10.000 година хомо сапиенса, телесна & душевна уживања више нису ретка и тешко остварљива јер живимо у свету преливајућих и лако доступних блаженстава. У начелу је то супер. На дуже стазе, међутим, ако нам мањка самоконтроле — а мањка нам скоро свима, јер нам се суштински неолитски мозгови још навикавају на обиље којим смо окружени — ситна уживања прелазе у отупљивање. Пре него што се освестимо, нисмо више задовољени након објаве омиљеног профила на Инстаграму, већ проводимо сате сурфујући само да би се осећали нормално. Много је то слободног времена одузето од нашег ограниченог боравка на планети само да би били на позитивној нули. Наш мозак, у којем су центри за бол и задовољство отприлике у истом суседству, са том навалом хемијских сигнала не успева да се избори како бисмо желели.

Пре неколико деценија, наставља Ана Лембке, таквим пацијентима би преписала антидепресанте. Данас, када је мало боље упознала непријатеља, не издаје противдепресивне лекове, већ препоручује — допамински пост, односно самосвесно суздржавање од свих ситних свакодневних задовољстава која воде анестезирању ума, духа и осећања: видео игара, Јутуб сурфовања, Инстаграм роварења; свако већ негује свој отров.

Као зависник од свега што има екран месецима себи уводим одвикавање од допамина, односно „допамински пост“, па ме је овај чланак посебно освестио. Моје анестезирање неуротрансмитером задовољства није срећом довело до клиничког менталног поремећаја, али је руинирало моје друштвене назоре (чачкање телефона при сваком in vivo разговору), радне обавезе и личне, хобистичке креативне пројекте, који су потпуно нестали у умирујућој биохемијској мијазми Твитера, блогосфере и пиратских сајтова.

Израз „допамински пост“ је изврстан. Наши преци нису били луди. Чак и у време када су уживања попут доколице, укусне хране и инстант гратификаторских занимација била, за просечног човека, ретка, скоро свака религија — дакле институција која се бавила одржавањем иматеријалног духовног здравља, а не закона, инфраструктуре, економије итд. — имала је, од инуитских вештица, преко гностичких илегалаца, до конфуцијанских бирократа, исте безбедоносне прекидаче: пост и молитву. Уместо „поста“ замислите било какво свесно одрицање нечега што иначе можете, у било ком гастрономском или апстрактном облику, конзумирати. Стваралачка максима каже: ако МОЖЕШ нешто да урадиш, не значи да МОРАШ то да урадиш. Важи ово за графичке дизајнере, требало би да важи и за свакодневни живот. Уместо „молитве“ слободно убаците било који од ових појмова: медитација, искључивање, тиховање, ментално ресетовање, самосвесност, мајндфулнес или шта год. Поента је иста: на неколико минута умирити препуњену, узбуђену или разглобљену свест стањем мисаоног ништавила, кроз дисциплину концентрације и ритмичко понављање одређених фраза или призивање/одбацивање одређених призора, и тиме очистити мождану кеш меморију. Важи ово за прегледаче и мобилне теллефоне, требало би стоји и за ум.

Докторка Лембке, која је уз Керол Двек (MINDSET / МЕНТАЛНИ СТАВ, МЕНТАЛНИ СКЛОП; Психополис 2014, Харфа 2020) још једна професорка психологије са Стенфорда која пише књиге и текстове који част чине раније сумњивом термину „популарна психологија“, препоручују тридесет дана допаминског поста за почетак (њен се пацијент са почетка текста знатно боље осећао већ после овог првог, али тешког корака). Сличну идеју о једномесечном уздржавању од усисивача пажње, односно било каквог уређаја који теоретски има конекцију са Интернетом, изнео је и Кал Њупорт, професор рачунарских наука на Џорџтауну, у својој књизи ДИГИТАЛНИ МИНИМАЛИЗАМ (ДИГИТАЛ МИНИМАЛИСМ, Портфолио 2019).

Добар савет за лечење дигиталним артефактима узроковане анксиозности (за озбиљније и сложеније изворе овог поремећаја и даље је најпожељније наћи психолошког саговорника са којим можете, неоптерећени страхом и сопственим одбрамбеним механизмима, причати 1-2 школска часа) налази се у још једној књизи староставној, ТАИХОН СУТРИ, где је Буда дао савет како се борити са АДД-ом, за све који не могу да гледају филм без читања вести и који не могу да раде ако неки подкаст не прича у празно, служећи само да удовољи растројеној пажњи:

„Да Босацу док хода зна само за ходање, док седи зна само за седење, чак и док се одева, са усредсређеношћу улази и излази из зенђоа; такав би се могао звати Велики Босацу“.

Свако налази свој тренутак у којем преломи. Мој је био када сам схватио да пажљиви предавачи, луцидни истраживачи, способни аутори и уопште добри људи, мужеви, синови, браћа и пријатељи не пуштају истих неколико песама песама са плејлисте „Омиљено“ када год изађу до радње, станице или посла — и то не из ЖЕЉЕ да чују драги звук већ из НАВИКЕ да се потпуно отупе призори спољног и сензације унутрашњег света — већ су, док су у свету, за свет и саме себе отворени. Желео бих да будем та друга варијанта.