Уметничка дела дужа од неколико стихова ретко настају у јединственом налету надахнућа. Прича о генијалној инспирацији и урођености талента најштетнији је мит о стваралаштву, и свако ко се водио идејом да је за добру ствар довољно лелемудати док вас насумично не удари зрак креативности, лоше се провео. Многи су велики аутори говорили о својим радним ствалачким навикама (вид. medjutim.dnk.org.rs/koliko-dugo-pisu-pisci). Неки су отишли корак даље и говорили о својим МУКАМА током рада на уметничком делу.

Под мукама не мислим притом на „списатељску блокаду“, коју је популаризовала и романтизовала популарна култура, дајући сваком свакоме са великом али недисциплинованом маштом изговор зашто није написао свој роман. Има нажалост горих ствари од списатељске блокаде. Шта ако тачно знате шта желите да остварите, али сте опхрвани несигурношћу, стваралачком анксиозношћу, паралишућом, а не здравом самокритиком и патолошким, а не пожељним преиспитивањем свог рада, свог талента и свог положаја у универзуму?

Тако се осећао и човек који је радио молерај у Сикстинској капели. Микеланђело је у једном од својих сонета описао колико му је рад на своме ремек-делу био мучан, а његове ће стихове разумети не само они који су се знојили над стварањем уметничког дела, већ и они који су преживели голготу кречења, качења завеса или било чега што захтева стално гледање увис. Ренесансни мајстор описује картон болова и неприродних положаја тела у којима је морао проводити сате док није одсликао своје. Посебно ми је симпатично што се јадан толико напатио радећи Сикстинску капелу, да му није био довољан само један сонет да у њему своје муке искаже, већ је морао написати сонет и по, односно такозвани сонет са репом. А у финишу тог репа и један од највећих старих мајстора бива толико опрхван напором да изговара оно што сви ми помислили у нашим тренуцима умирања над неким пројектом.

СОНЕТ IV
Микеланђело

С напора гуша врат ми ружни врло,
од воде мачке њу добити знају
у Ломбардији, или другом крају,
дроб ми се јадну припио уз грло.

Брада к небу гледа, потиљак ми оста
удружен с плећем, Харпија сам, ето,
што се груди тиче; тежак рад је све то,
од киста што цури лик ми шарен поста.

Ребра су се завукла сред бока,
рад равнотеже седлу налик тур је,
кораци се крећу без надзора ока.

Растегла се кожа грудном кошу моме,
а страга затегла; положај тај штур је;
тако напет сличим луку сиријскоме.

Лажна ми због тога
постаје мисо, осјећаји страни,
лоше се циља из оружја злога.

Част моју, што сја,
ко и мртав рад ми, Ђовани, обрани,
није ово за ме, сликар нисам ја.

***

Писање наравно није толико физички напорно као осликавање таванице. Ипак, има дана када нас стрефи ментални умор због којег писање само једне реченице изгледа мамутски тешко. Константин Кафави пише таквим о данима када једноставно ништа не иде. Сцена: скрнаво време, Топлана није пустила грејање, вас чека рад, песма или прича који се не мичу, а најрадије бисте све баталили и спаљивали мождане ћелије уз телевизију.

СЛИКА
Константин Кавафи

Волим своје дјело, врло сам му предан.
Али данас — утучен сам спорошћу рада.
Не прија ми овај дан: његов лик
све мрачнији. Вјетар и бесконачна киша.
Радије бих проматрао, него говорио.
Зурим у ову слику: лијепи дјечак
испружен је крај извора,
исцрпљен, можда, од трчања.
Каква љепота, какво божанско подне
успављује га ондје!
Сједим, и зурим тако, без станка,
кријепећ се умјетношћу од напора да је створим.