Случајеви фантомских референци, аветињских података или умишљених читања показују колико се писање научног рада, и поред строгих и промишљених оквира научног поступка, и даље одвија на погону арканских слојева маште. У позадини посвећеног истраживања, уредног навођења референци, исписивања и уређивања картица (физичких или цифрованих) и поштовања МЛА стила фуснота, писање научног истраживања је у нуклеарној својој суштини ирационалан, лудистичко-креативан процес у којем импулсивне фикс-идеје имају — поред радних навика, дисциплине, уредности, поштовања научног интегритета, те редовног хидрирања и фискултуре — главну улогу, као и у писању прозе или поезије.

Најдокументованији случај „фантомске референце“ оставио је Умберто Еко у библији академског писања под називом КАКО СЕ ПИШЕ ДИПЛОМСКИ РАД (Народна књига, 2000). Неће вам ништа значити ако при руци имате примерак ове књиге. Да концептуални додатак мистериозности, поглавље „Академска скромност“, на које се сада односим, не налази се у српском издању; његова ознака у изворнику је 4.2.4, а у српском издању главе иду само до 4.2.3. Изостанак овог одломка права је штета. Екова „академска скромност“ заправо је у рухо етике одевена идеја интелектуалне радозналости. Њено начело налаже да се не устручавате од читања изворника, истраживања, студија или научника који нису сам центар свог поља; често ћете у таквим подземним текстовима наћи податке подједнако вредне и надахњујуће, ако не и вредније и инспиративније, од оних главног тока. Немојте, другим речима, одбацивати a priori рад или истраживача само због тога што су слабије познати, мање продуктивни (или хиперпродуктивни), или зато што им издавач није ААА класа научно-теоријског издаваштва.

Елем, идеју академске скромности Еко илуструје личним примером. У једном тренутку током писања своје докторске тезе, Еку се десило оно што се дешава свима: запуцао се. Не умејући да разреши један проблем средњевековне естетике, Еко у писању није мрдао скоро читавих годину дана. Према његовом речима, у питању није била макар каква блокада: ако је у његовој дисертацији ишта било оригинално, била је управо та мисао о схватању лепоте код св. Томе Аквинског коју никако није могао да расплете. Без тога, рад као целина није имао смисла. Примићемо ово истраумирано препричавање са малом задршком. Еко, који је у својој књизи пун менторске топлине и утехе за младе и несигурне научнике, и сам је човек, те није имун на канцере самосумње од којих је штитио друге: и код њега је свака блокада апокалиптична, а свако недовршено место текста кључно за његову судбину.

Еко је изнова ишчитавао литературу, изворне текстове, прелазио белешке и испробавао разне углове. Годину дана роварења није давало резултата. Током једне self-care шетње, након још једног бесплодног радног дана, Еко је залутао на штанд половних књига и решио да олакша стваралачке муке шопингом. (Утешно је да и генији прокрастинирају прелиставањем Купинда.) Књига за коју се одлучио није га привукла ничим узвишеним — свиделе су му се корице (још једна утеха, овога пута за књигохоличаре). Тек на фронтиспису је видео да у рукама држи студију из 1887. извесног Валеа (Vallet) под називом ИДЕЈА ЛЕПОТЕ У ФИЛОЗОФИЈИ СВ. ТЕМЕ АКВИНСКОГ — управо оно чиме се у дисертацији бавио и где је запео! За књигу, међутим, није чуо; на њено име није налетао у списковима литературе, а сам аутор му је такође био непознат. Када је књигу код куће почео да чита, схватио је зашто се налазила изван библиографских скупова: у питању је била досадна студија у којој је Вале прежвакавао претходно познате закључке. Но, Еко наставља да чита. Опет не из узвишеног разлога попут академске скромност, већ како би себи оправдао новац који је управо пукао за антикварно издање из XИX века.

И онда, откровење. „Скоро у загради“, како описује Еко, у једној дигресији вероватно ненамерно изреченој, Еко проналази оно што му треба: неколико реченица које су биле кључ за уобличавање идеје коју је вијао већ месецима. Вале је после века наишао на некога ко је слушао.

Дивна, дакле, прича о академској скромности. Читајте све што вам падне под руку; не знате шта ће бити права стар. Али причи ту није крај. У предговору издања КАКО СЕ ПИШЕ ДИПЛОМСКИ РАД из 1985, Еко је дописао наставак. Након што је један његов пријатељ у приказу овог уџбеника научног писања добронамерно имплицирао да је прича о Валеу симпатична и корисна, али вероватно 100% измишљена, Еко га је позвао у госте да му покаже примерак Валеове књиге и увери га у супротно. Сипао им је виски, скинуо књигу са полице и кренуо да чита ону страну на којој се налазила откривајућа реплика која му је годинама раније као докторанду спасила тезу, гузицу и ментално здравље. Када је страницу прочитао и трећи пут, схватио је да реплике није било. Вале је причао о сасвим деведесетој ствари; његова изјава не само да је била дигресивна, него благе везе није имала са ониме што је Ека тада мучило. Писац је тек тада схватио да је корисну референцу измислио, те да ју је уморни мозак замаскирао као утварно читање непостојећег текста. Умор, напослетку, може да умртви таленат, али не да га убије. Зен учитељи би ово назвали „почетничким умом“: када је Еко престао да размишља, и када је се препустио & ресетовао на нулто поље, свест се отворила.

Фантомске референце су ми један од омиљених књижевних феномена; волео бих да негде постоји скуп таквих успомена и исповести које се иначе деле само орално. Лично сам такве ревелације доживљавао неколико пута. Од есеја који је од мене својевремено затражио проф. Владушић за један темат у ЛМС морао сам да одустанем јер је, како сам покушавао да објасним уреднику, оно што сам видео и прочитао у том-и-том роману једноставно нестало када сам узео да га читам други пут. Срећом, на наговор професора СВ написао сам текст вођен том утварном идејом, и испало је добро. Годинама касније, један мастерант ме је питао где сам прочитао тумачење једног текста којег смо радили на часовима, јер би му у писању рада таква формулација одлично користила, али нигде није могао да је пронађе. Нисам му могао помоћи јер то конкретно тумачење, иначе врло плодотворно и латерално, никада нисам споменуо, нити ми је чак пало на памет; ја сам, другим речима, некоме постао фантомска референца. И моја су брбљања за неког даровитог Ека била надахњујућа попут парентеза сиротог Валеа.