Спремајући се за нови Читалачки клуб ГБНС, чија ће тема @ 22окт2021 бити роман КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ, дохватио сам се књиге која ми више од годину дана представља извор забаве: збирке писама Борислава Пекића (КОРЕСПОНДЕНЦИЈА КАО ЖИВОТ И: ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА 1965–1990, 2011, Сл. гласник), у којој се налазе и писма размењена између Пекића и Драгослава Михаиловића.

Најзанимљивији део другарског дијалога између двојице писаца наравно је њихов разговор о писању; а најзанимљивији одломак сваког говора о писању је жаљење на сопствени рад, јер очигледно нема уметника на свету који није мислио да је његово дело најгоре што је икада бачено на папир. Драгослав Михаиловић Пекићу препричава следећу догодовштину:

„Ја сам још пре свега три дана био у оном глупом еуфоричном стању кад ти се чини да си у рукопису решио нешто страшно значајно, да би се већ сутрадан нашао у говнима. Пре три дана, дакле, одједанпут ме је походила смешна, од бога дарована, глупа луцидност и с неколико потеза сам решио нешто што ме је већ читав месец мучило. Већ сам се био плашио да сам почео да причам нешто сасвим приватно, нешто што са мојом књигом не би требало да има везе; чини ми се да сам кренуо сувише у ширину и да се сувише задржавам на неважним детаљима, који у роману морају да имају улогу пуке информације. Преда мном је била лепа будућност да на још сто следећих страна брбљам глупости које не значе ништа.

„Сада сам то, сасвим изненадно, решио на пуке три-четири. И био сам се, кажем ти, сав просрао од среће, пролив сам добио. А, ево, сада, опет, два дана не отварам рукопис и забављам се код куће преврћући новине или блејећи у телевизор. Изгледа да сам уморан — за два и по месеца написао сам око двеста страна — и уморио сам се и од те проклете теме и од сумњи у то да је уопште потребно писати овакву књигу. Али, надајмо се, излечићу се.“

Михаиловићева исповест потврђује да такозвана „списатељска блокада“ није једини нити најстрашнији проблем на који се при писању може наићи. Невоље при обликовању сложеног дела попут романа обично су вишеслојније од простог „не знам шта даље да напишем“. У овом случају Михаиловић није патио од „блокаде“, већ од преливања: упркос томе што је у одређеном правцу могао писати још 100+ страна, вешто је препознао да би такво писање — плодно али дигресивно, сувише интимистичко и раслојено — могло само нашкодити рукопису. Решење је, за разлику од филмова & серија где јунаци после „блокаде“ доживљавају просветљење и у манији пишу хектаре текста, лежало на другом крају, и остварило се када је Михаиловић својих сто страница (дословног) просеравања свео на елегантни једноцифрени број. Реакција након овог разрешења блиска је свима прокрастринаторима који се након тријумфалног пробоја диспропорцијално дуго опуштају интернет сурфовањем или бинџовањем. Завршио сам један пасус текста, сад је време за поштено заслужена три сата Tik Tok Cringe компилација на Јутубу…

Сваки ће наравно крштен аутор саветовати да се дело у одређеном тренутку мора скраћивати. У одговору на Михаиловићево писмо Пекић међутим уместо филозофије нужног резања предлаже тактику рециклирања. Пиши пуно, бриши пуно, али ништа не бацај.

„Оно што си тренутно одбацио нипошто НЕ БАЦАЈ. Ваљаће за неку другу књигу. Не знам јесам ли ти испричао мој разговор у Кијеву са Загребељним, председником Удружења писаца Украјине. Кажем му ја како тешко пишем и много тога бацам. Он каже: ‘То је глупост. То је расипништво. Ја све чувам. Ето, недавно сам бацио на хартију неких хиљаду страна новог романа, али се издавачу, ђаво да га носи, чинио предуг. Ја ти онда то сведем на пола’. ‘А шта би са оном другом половином?’, питам ја. ‘Њу ћу турити у други роман, а ако нешто претекне, у трећи. Знате, код мене гума не ради! Нема шкарта!'“

Пекићев другарски савет прелази потом у жовијално похвално слово опширним, мамутским књигама, што је све само не неочекивано од типа који је писао серијале од 7 романа и који је издавачима редовно, уместо обећаних новела, испоручивао гениозне крмаче од неколико стотина страна. „Савршено је немогуће“, каже тако човек, „да дебела књига може бити лоша“. Страствено фетишизирање максималистичких књига Пекић завршава још једним добрим саветом као писцу увек економичном Михаиловићу, увијеним у урнебесно зезање на свој рачун.

„Ух, што волим дебеле књиге. Кувар ме је увек импресионирао иако нисам гурман. Па БРАЋА КАРАМАЗОВИ. Пре свега, савршено је немогуће да дебела књига може бити лоша, ако већ спада у књижевност. Она је понекад само делимично рђава. У њој човек на више места може да омане па ипак да се на другом месту извади. Код кратке је то немогуће. Тек што си омануо, а већ долази крај. Нема могућности вађења. Дебеле књиге обично се оцењују са гледишта целина па се бар поштује џиновски напор писца па макар и полууспешно савладана тема. Код кратке ти кажу, ем кратко, ем рђаво!

„Дакле, пиши много и не брини. Само упркос савета Загребељног, увек у другој руци држи спремну гуму. Мени је лакше јер имам гуму на крају оловке. Понекад само погрешим па пишем гуменом страном оловке. Ти су ми пасуси најбољи. До њих много држим.“