За нама је додела Нобелове награде за књижевност која је, још једном, била пропраћена вихором лажних вести, маштовитих учитавања и имагинарних новинарских шпекулација у вези са потенцијалним кандидатима. Да ли је заиста ауторка XY била у најужем избору, заједно са писцима Пером и Жиком? Да ли је награда по осми пут измакла ствараоцу том-и-том?

Укратко — не. То јест, могућно, али то у овом тренутку не можемо знати осим ако немамо моћ телепатије или приступ неколицини врло посебних тврдих дискова који се чувају негде у Шведској. Списак кандидата за књижевну награду Нобелов комитет објављује тек након 50 година, што значи да ћемо за све ауторе који су били у игри ове, 2021. године, сазнати тек 2071.

Процес избора Нобелове награде за књижевност, иначе прилично различит од већине других литерарних награда, опскуран је за огромну већину читалаца. Стога је релативно лако пласирати непоткрепљене вести и измишљене податке у вези са потенцијалним добитницима и кандидатима. Подсетимо се да смо пре неколико година на једно преподне сви веровали да је Добрица Ћосић други српски нобеловац након Андрића. Те се вести међутим упијају и понекад чак и годинама касније перпетуирају. Неки ће читаоци већ идуће године заборавити ко је све био у најужем избору за Виталову или награду „Меша Селимовић“, али је чак и наглашај могуће кандидатуре за Нобела довољан да се неки писац митологизује, а да се другом допише додатна аура ауторитета — као у случају „двобоја“ 1961. између Толкина и Андрића, тријумфалног за нас а трагичног за све поклонике епске фантазије.

Како заправо изгледа избор за Нобелову награду? Да ли је Андрић заиста „победио“ Толкина? Шта уопште значи када је неко „кандидат“ за Нобелову награду за књижевност?

### КАКО СЕ БИРА НОБЕЛОВА НАГРАДА
Нобелову награду за књижевност додељује — ово је мање-више општепознато — Шведска академија, односно група од 18 чланова. Швеђани доносе коначну одлуку, али они нису једини који бирају потенцијалне кандидате. Списак аутора предложених за награду доставља им мрежа од неколико десетина „квалификованих предлагача“ широм планете. Списак тих квалификованих предлагача није јаван (вероватно као осигурање да јадне људе не би на сваком кораку смарали да кандидидују неког другара, кума, рођака или земљака), али њега чине:

1) Чланови иностраних академија наука и уметности, удружења писаца и сличних организација;
2) Универзитетски професори књижевности и језика (такође диљем света);
3) Претходни добитници Нобелове награде.

Одмах смо на почетку раскринкали један мит. Бити „кандидат“ за Нобелову награду свакако је част, али будући да се сваке године предложи скоро стотину различитих аутора из целог света, тешко да је кандидатура сама по себи знак литерарне општесветске признатости. Критичари, предавачи и аутори своје фаворите предлажу према сопственом укусу и назорима, а тек Шведска академија узима у обзир број кандидатура које су поједини писци сакупили у оквиру истог циклуса, а онда и обликује коначни суд о лауреату. Подсећам: о овим кандидатима сазнаје се тек 50 година након доделе награде, тако да је процедура у потпуности анонимна и езотерична.

Када то знамо, бацићемо поглед на неке ауторке и ауторке који су и у популарној (књижевној) култури постали познати или злогласни због својих нобеловских кандидатура.

### ИВАНА БРЛИЋ МАЖУРАНИЋ
Чувена хрватска списатељица сакупила је чак шест номинација током ’30-их година XX века: по једну 1931. и 1935. и по две 1937. и 1938. године. Све њене кандидатуре дошле су од два хрватска предлагача: филозофа Алберта Базале и академика Габриела (Гавре) Манојловића.

### ИВО АНДРИЋ ВС. Џ. Р. Р. ТОЛКИН
Позната прича: године 1961, када је Иво Андрић постао за сада једини српски писац овенчан Нобеловом наградом, кандидован је био и Џон Р. Р. Толкин, титан у свету епске фантастике, аутор „Хобита“, „Господара прстенова“, „Силмарилиона“ и хрестоматије других фантазија и бајковито-историјских текстова. Те године је Толкина предложио још један чувени фантазијски писац, творац серијала о Нарнији, К. С. Луис.

Не могу а да не скренем пажњу — колико год волео и Толкина и Нарнију — да је Луис био не само признати учењак и Толкинов оксфордски колега, већ и његов близак, кућни пријатељ. Обојица су наравно изванредни стручњаци и фасциантни аутори, али је сцена таква као када бих ја за Нобела номиновао Далибора Томасовића. Добар сам ја, Далибор још бољи, али ипак.

Те године је Андрић, међутим, био неприкосновен. Не само да је имао четири различите номинације, већ какве четири номинације. Поред тога што је предложен од стране Савеза књижевника Југославије (у Нобеловим онлајн архивама спомињу се Yugoslav Author’s Society и The Yugoslavian Writer’s Association као две различите установе, али мислим да су у питању различити преводи истог назива), Андрића су предложили још и: шведски аутор, академик и председавајући ПЕН центра Јоханес Едфелт (Johannes), шведски књижевни историчар Ленар Брајтхолц (Lennar Breitholz), иначе предавач на Универзитету у Гетеборгу, и дама Елизабет Мери Хил, (DBE; Dame Commander of the Most Excellent Order of the British Empire), професорка славистике на Кембриџу. Застрашујућ савез кембриџске витешкиње и шведског високоакадемског лобија.

Елизабет Хил је у својој каријери, према за сада доступним подацима, кандидате за Нобела предлагала само једном, те 1961. године. Остала два странца били су предлагачи неколико пута и можемо рећи да није чудо што су номиновали Андрића, будући да су имали беспрекоран укус. Едфелт је 1958. године предложио Михаила Шолохова (који је Нобела ипак добио нешто касније, 1965), 1959. гласао је за Езру Паунда (који никада није освојио, али је био номинован 11 пута), потом за Роберта Грејвса (такође није освојио — нажалост, јер је изузетан књижевник и књижевни радник), Жана-Пола Сартра 1962. (освојио је две године касније, али одбио је да прими награду), и два пута за Семјуела Бекета, 1965. и 1966 (освојио је 1969). Ленар Брајтхолц је такође предлагао Сартра, као и Пабла Неруду, и то два пута: 1965. и 1966. (освојио 1971).

Иво Андрић је за Нобелову награду први пут предложен 1958. године, а за три године је сакупио чак 10 номинација, од којих су четири била Савеза књижевника Југославије, а по једна (уз већ поменуте) шведских академика Харија Мартинсона (Harry Martinson) и Ејвида Јонсона (Eyvid Johnson), као и француског слависте Жоржа Лусијанија (Georges Luciani) са Универзитета у Бордоу.
Осим те 1961. године, Толкина је 1969. номиновао велшки професор грчког Ричард Ернест Викерли (Richard Ernest Wycherley) са Универзитетског колеџа у Северном Велсу. Као реномирани предавач историјске филологије, Толкин је и сам био нобеловски предлагач 1954. године, када је кандидовао Е. М. Форстера, значајног енглеског модерног прозаисту, који је један од оних по баксузу познатих аутора у случају Нобелове награде: био је номинован 16 пута, и никада није освојио. К. С. Луис је након Толкина наредне године номиновао Роберта Фроста, значајног америчког песника, који такође никада није освојио Нобела. Толкин и Луис да су се за зелен бор ухватили, и он би се зелен осушио…

### МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
Када се зброји, Крлежа је имао преко десет номинација за Нобелову награду. Од 1958. до 1961, Савез књижевника Југославије је сваке године кандидовао два иста писца: Иву Андрића и Мирослава Крлежу. Када је Андрић награду освојио, од 1962. до 1965. предлагали су само Крлежу. И након 1965. је Крлежа имао неколико номинација. Године 1966. предложио га је Гунар Јакобсон (Gunnar Jacobson), шведски слависта са Универзитета у Гетеборгу. Посебну је навалу номинација Крлежа имао 1969. када га је номиновало четворо југословенских књижевника, књижевница и културних радника: председник Југославенске академије знаности и умјетности Грга Новак, руководилац Завода за књижевност и театрологију ЈАЗУ Маријан Матковић, српски писац и академик Ерих Кош и словеначка списатељица и председница словеначког ПЕН центра Мира Михелич. Свима је то било једино предлагање за Нобелову награду.

### ЏОЈС И БОРХЕС
Као ексер у ковчегу репутације Нобеловог комитета често се наводи чињеница да једни од најзначајнијих аутора двадесетовековне књижевности, Џејмс Џојс и Хорхе Луис Борхес, никада нису добили Нобелову награду. А каква је ситуација са њиховим потенцијалним кандидатурама?

За Џојса, скандалозна: нико га никад није ни номиновао.

Са Борхесом је ствар макар у том погледу боља. Од 1956. до 1969. Борхес је сакупио десетак дрвених медаља; 1969. је последња година коју је Шведска академија за сада отворила за јавност, тако да је могуће да је Борхес имао још неколико кандидатура (преминуо је 1986). Прву номинацију зарадио је две године пре Иве Андрића, 1956, када га је препоручио Рене Ериембл (Rnee Eriemble), француски есејиста и предавач који је — успутно — најпознатији у француској широј култури као аутор књиге PARLEZ-VOUS FRANGLAIS („Говорите ли франглески“, 1964), чији је наслов парафразиран у чувеним речницима англицизама ДУ ЈУ СПИК АНГЛОСРПСКИ предавача са ФФУНС Твртка Прчића, Вере Васић и Гордане Нејгебауер. Од 1962. до 1964. Борхеса је предлагао Хенри Олсон (Henry Olsson), шведски академик и професор књижевности на Универзитету у Штокхолму, који је од 1946 до 1969. чак 23 пута био квалификовани нобеловски предлагач (између осталог је кандидовао: Шолохова, Никоса Казанцакиса, Стајнбека, Арагона, Грејвса, Јусунарија Кавабату, Винстана Хју Одна и Лоренса Дарела). Године 1965. Борхес је имао и групну подршку шведског ПЕН центра, али операција нажалост није упалила.

Исте године је Борхеса кандидовао и земљак Рајмундо Лида (Раимундо), аргентински критичар и, касније, Шеф одсека за романистику на Харварду. Године 1966. Борхеса су за Нобелову награду кандидовала двојица предлагача: Пол Бенишу (Paul Benichou), француски теоретичар & још један алумнус харвардске романистике, и Еугенио Флорит, кубански писац, критичар, дипломата и предавач на Универзитету Колумбија.

Највише је номинација Борхес прикупио — понављам, према до сада доступним подацима — 1969. године, последње доступне у Нобеловим онлајн репозиторијумима. Тада га је номиновала разнолика група од четворо предлагача: дама Хелен Луиз Гарднер (DBE, FBA), оксфордска професорка иначе посвећена песништву Дона, Милтона, Елиота и Шекспира; Мануел Дуран, јејлски професор шпанскојезичне књижевности; Хелмут Креузер, немачки књижевни научник, предавач на Сарском универзитету и један од зачетника медијских студија у свом делу света; и Арнолд Чепмен, предавач на Берклију.

### ОСТАЛО ОД НАШИХ
Поред побројаних Иве Андрића, Мирослава Крлежа и ИБМ, имали смо још неколико кандидата за Нобелову награду за књижевност. Филозоф Бранислав (Брана) Петронијевић био је за књижевну Нобелову награду предложен три пута: 1941. су га предложили писац Марко Цар, тада члан Српске краљевске академије (претходнице САНУ), и универзитетски професор Владета Поповић, утемељитељ катедре за англистику на Филозофском факултету у Београду, који га је номиновао и 1947.

У рубрику „Технички су наши“ убрајамо и мађарске писце Ференца Кемењија (1860–1944, рођен у Зрењанину) и Ференца Херцега (1863–1954, рођен у Вршцу). Ф. Кемењи био је номинован у прве две године постојања Нобелове награде, 1901. и 1902, а Ф. Херцег 1925, 1926 и 1927.

—
У закључку понављамо: уколико прочитате вест о номинацији неког скорашњег писца, у питању је 100% фејк њуз. Шведска академија тај податак сигурно није објавила, јер се такве информације чувају под полувековним мораторијумом. Међутим, баш због тог ореола тајне и даље круже урбане легенде о могућим кандидатима и добитницима. Да ли је истина да је Данило Киш заиста 1987. био добитник Нобелове награде, али да је одлука промењена након што је преминуо непосредно пред објављивање радосне вести — јер се Нобел не додељује постхумно? Да ли је неко предложио првог писца XXI века, Милорада Павића? Да ли је истина да је песник Миодраг Павловић био предлаган неколико пута? Ако то кажу за Мију Павловића, нормално је онда надати се да је и Васко Попа, својевремено један од најцењенијих светских песника, такође био у оптицају? Да ли је неко храбар током седамдесетих године предлагао, ван домисли СКЈ (мисли се на Савез књижевника Југославије, не знам на шта сте ви помислили), Милоша Црњанског, а током осамдесетих Борислава Пекића? Што се осталих југословенских аутора тиче, да ли је словеначки писац Андреј Хинг такође присвојио неку кандидатуру? Чекамо наредне деценије да се отворе ватикански, пардон нобеловски архиви.