Данас ћу говорити о креативном писању у књижевној теорији и академској пракси.

Да још мало допуним ову тему која је исказана у самом наслову овог предавања, данас ћу говорити и о месту књижевне теорије УНУТАР поља креативног писања; и не само месту књижевне теорије, већ и књижевне историје и књижевне критике; а под „академском праксом“ нећу само говорити о настави Креативног писања, пре свега Креативног писања прозе и интерактивне фикције, на Одсеку за српску књижевност ФФУНС већ и о различитим облицима наставе овог поља на другим универзитетима и унутар других студијских програма.

Циљ ми је укажем на то колико област Креативног писања, која је све популарнија, разгранатија и научно утемељенија, колико дакле може имати повољних ефеката и у књижевној науци, а не само као дисциплина намењена обуци нових писаца.

Започео бих личним примером.

Не мислим притом на моје сада већ скоро деценијско ангажовање на курсевима Креативног писања професора Саве Дамјанова, већ на моје искуство као полазника овог курса, пре скоро тачно десет година.

Многи студенти, није тајна, уписују студије српске књижевности због, између осталог, жеље да постану писци или песници.

Нисам ни ја био другачији.

И знао сам, у начелу, шта је идеја курса Креативног писања прозе код проф. Дамјанова: усавршавање списатељских вештина.

Оно што нисам очекивао, и што ме је ухватило искрено на препад, и што ме и дан данас надахњује у организовању часова из овог предмета, јесте откриће колико је курс Креативног писања прозе користан и ван његовог „стваралачког“ аспекта.

Учешће на Креативном писању прозе ми је, наиме, као младом истраживачу, и даље у повоју, омогућило да видим књижевност на потпуно другачији начин.

Чињеница да смо кроз различите креативне задатаке били принуђени да проактивно разматрамо позиције и поетику различитих књижевних феномена ми је омогућило много приснији, луциднији, рекао бих свеобухватнији херменеутички однос према књижевном тексту.

Промишљајући књижевни однос према жанровима, према другим текстовима, другим уметностима, према темама попут Мита, Историје, Сна, према различитим наративним поступцима, према литерарној симболици — промишљајући дакле све оно о чему иначе говоримо на часовима књижевности, али овога пута кроз директни СТВАРАЛАЧКИ ПОСТУПАК — донело ми је богатији и широкопојаснији увид у књижевне феномене.

Када сами напишете прозни текст који као грађу користи антички мит, дођете онда до дубљег разумевања и ремек-дела попут Џојсовог УЛИКСА, који је писан у истом маниру.

Моје учешће на курсу Креативног писања прозе била је стога нека врста прекретнице за моје ТЕОРИЈСКО разумевање и бављење књижевношћу.

Тек након тог курса, и наравно менторства проф. Дамјанова, схватио сам које ме тачно дела, стилске формације, али и методолошки апарати у књижевности привлаче.

Штавише, тема моје докторске дисертације је, у извесном смислу, директно инспирисана мојим искуством на курсу Креативног писања прозе, иако то можда није очигледно.

Из тог угла гледања сам и обликовао данашње предавање: о Креативном писању као својеврсној обуци за писце, АЛИ и изазовном хибридном апарату који може имати изузетну позицију унутар књижене науке, а следствено и томе позицију у академском курикулуму.

Пре детаљнијег излагања, неопходно је одредити шта је тачно КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ не као врста писаног стваралаштва, већ као академска дисциплина.

Креативно писање је један од оних појмова за које сви по аутоматизму знају шта означавају, поближа дефиниција зна да прави проблеме.

Као доказ томе истичем чињеницу да у два тренутно најактуелнија Речника књижевних термина, оног из 1986. у издању Нолита и Института за књижевност, као и овог новијег Тање Поповић, одреднице о Креативном писању НЕ ПОСТОЈЕ.

Што заправо звучи проблематично, имајући у виду да је у питању област књижевне делатности која је код нас већ све више узела маха — на нашем одсеку, подсећам, постоје четири активна курса Креативног писања — а у европској и америчкој књижевној академској пракси се усталила још пре неколико деценија.

Под КРЕАТИВНИМ ПИСАЊЕМ подразумевам овом приликом специфичну литерарну ДИСЦИПЛИНУ која се бави стваралачким процесом, односно процесом НАСТАНКА, ОБЛИКОВАЊА, УРЕЂИВАЊА и ОБЈАВЉИВАЊА књижевног дела.

Под „стваралачким процесом“ овде се мисли на два велика поља:

1) Технички стваралачки процес, уско повезан са књижевном стилистиком и наратологијом, који се бави, дакле, стилом, формом и композицијом књижевног дела, односно упућивањима на уметнички најрелевантније поступке унутар одређених нормативних поетика;

2) и Психоемотивни стваралачки процес, који се дотиче тема попут: надахнућа, креативне блокаде, мотивације, саморегулације, аутокритике и радне дисциплине.

Дакле, када се све то споји, Креативно писање у теоријском смислу можемо одредити као ХЕТЕРОГЕНУ, мултидисциплинарну књижевну област која комбинује, обједињује и активно, односно стваралачки у раду са полазницима примењује следеће појмове књижевне и других наука:

стилистику, наратологију,
књижевну критику, књижевну историју,
close reading, биографски метод интерпретације,
и психологију даровитости, односно психологију уметности.

Концепт Креативног писања као књижевне, методичке дисциплине постојао је, када тако посматрамо ствари, од самог почетка књижевне науке.

Први трагови књижевно-теоријске мисли у европској култури заправо и јесу промишљање СВИХ елемената стваралаштва, укључујући и техникалије самог стваралачког процеса.

Платон се, на пример, са једне стране, у дијалогу ИЈОН, бавио метафизичким аспектима уметниког стваралаштва, објашњавајући креативност као мистичну везу између песника и богова; али са друге стране, његове идеје из нпр. дијалога КРАТИЛ и СОФИСТ се баве стилско-техничким минуциозностима уметничког стваралаштва који су и дан данас део курикулума разних програма Креативног писања.

Делује можда мало смешно, али Платонове идеје о природи ЈЕЗИКА из Кратила данас су нека врста библије на курсевима који се баве жанровском фантастиком, где се између осталог млади писци пост-толкиновске фантастичне књижевности уче најаутентичнијем развитку имагинарних језика.

Знате: ако вашим измаштаним језиком говоре неке караконџуле и орци — тај језик мора бити тврд, консонантан и грлен; ако пак говоре неки префињени вилењаци, он мора бити вокалан, течан, мелодиозан.

Панчлајн ове интрикације је да ти курсеви углавном појма немају да је то о чему предају још Платон одредио.

У СОФИСТУ је, са друге стране, још пре 2.500 година, о односу уметничког дела и реалности и самосвојне аутентичности речено оно што је Марк Твен афористички одредио као: „Књижевност мора да буде уверљива, а стварност не“.

Ова се проблематика, дакле проблематика тога колико књижевно дело заправо мора да буде верно стварности да би било уверљиво, једна је од темељних лекција у скоро сваком програму Креативног писања.

Још је свеобухватнији „курс креативног писања“ понудио Хорације у својој ПОСЛАНИЦИ ПИЗОНИМА од пре 2.000 година.

За разлику од, на пример, Аристотела и ЊЕГОВЕ Поетике, Хорацијеве поетика није написана као методолошки прецизно сложена теоријска класификација, већ је римски песник свој текст стилски уоквирио управо као присне савете младом писцу.

Хорације се у АРС ПОЕТИЦИ посвећује обема оним пољима стваралачког процеса којима се дисциплина модерног Креативног писања бави: техничким детаљима и психоемотивној припреми ствараоца.

У овом тексту се тако говори, уз педагошки врло корисно навођење добрих И ЛОШИХ примера, о: структурним начелима обликовања приче, уверљивој карактеризацији ликова, погрешном хтењу младих аутора да буду хипероригинални по сваку цену, о повољним и мање повољним стратегијама употребе различитих језичких слојева, уопште о различитим изазовима стила и форме, о важности доброг читалачког искуства, и тако даље.

Истовремено, Хорације даје и оне, дакле, „психоемотивне“ савете: увек имај доброг уредника, односно неког ко ће прочитати рукопис од његове прве верзије, никад немој рукопис ОДМАХ предавати него га пусти да одстоји како би на миру могао да га дотерујеш, и на послетку, да песнички таленат није НИШТА без посвећености, одрицања и дисциплине.

Сличних примера елемената оног што данас схватамо као „Креативно писање“ у књижевно-историјским текстовима је превише да бих их овом приликом набрајао.

(Хвала професорки Сањи на ангажовању & менторству на курсу ПРЕГЛЕД ПОЕТИКА, који ми је открио свет живих, и данас свежих класичних текстова о уметничком стварању, од Аристотела до Лесинга, чија је идеја о секвенцијалним & тоталним уметностима постала једно од упоришта моје дисертације.)

Чињеница да је Креативно писање као дисциплина посвећена самом ПРОЦЕСУ стварања дела чини КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ врло погодним у истраживању различитих авангардистичких и постмодерних формација, које и јесу специфичне због хиперболисаног приступа стилистици, те због различитих стратегија манипулације и мистификације текста.

Једна од најпознатијих чињеница, на пример, о авангардистичкој поетици надреализма је она о тзв. АУТОМАТСКОМ ПИСАЊУ као јединственој креативној игри коју су надреалисти практиковали.

Међутим, мање познат податак је да су надреалистички и дадаистики уметници осмислили више од ПЕДЕСЕТ (50) различитих игара креативног писања; игара које су се обично базирале на међусобном дописивању, преправљању, писању на различите задате теме, вишемедијском истраживању, колажном спајању разноразних елемената, подстрекивању неинхибираног стварања и томе слично.

А оно што је посебно значајно: често су дела која су настајала током тих салонских списатељских радионица била и објављивана.

Када ствари посматрамо из тог угла, читав надреализам нам се заправо открива као стилска микроформација у потпуности обликована различитим играма Креативног писања које су Андре Бретон, Макс Ернст, Тристан Цара, Рене Магрит и остали задавали једни другима.

Затим, поред тога што се Историја Књиге, односно историја књиге као физичког и културног артефакта, све више развија као дисциплина у академској науци, поље које можемо назвати „Историја рукописа“ такође може имати плодотворну примену у књижевној теорији и критици.

Познате су, на пример, исто из авангардне књижевности, различите ране верзије песама Момчила Настасијевића.

Кроз ове својврсне рукописне споменике, у којима можемо прецизно пратити специфичне Настасијевићеве ОДЛУКЕ током писања — које стихове задржати, које НЕ, које мењати и на који начин — не само да можемо пратити његов стваралачки поступак, већ можемо стећи боље разумевање његовог специфичног елиптичног израза и његовог оригиналног коришћења архаичних и међусобно анахроних историјских слојева српског језика.

Ова је идеја у анголофоној књижевности, или макар у традицији наставе енглеске књижевности, већ одавно примењена у случају УЛИКСА Џејмса Џојса; —

Вероватно не постоји универзитетски предавач УЛИКСА који студентима не говори о троделној структури овог дела, односно о насловима поглавља која кореспондирају са појединачним ликовима и догађајима у Хомеровој ОДИСЕЈИ.

Међутим, ништа од овога није део коначног издања књиге.

Подаци о троделној структури књиге, као и одисејски називи погавља, налазе се само у РАДНОЈ, необјављеној верзији УЛИКСА, чији је дијаграм Џојс уступио извесном Џону Квину ради лакшег сналажења у делу.

У српској књижевности, оваква би истраживања сигурно дала вредне увиде у дела попут ДНЕВНИКА О ЧАРНОЈЕВИЋУ или ПРОКЛЕТЕ АВЛИЈЕ, који су по предању били 5-6 пута дужи у изворном паковању; или о ОМЕР ПАШИ ЛАТАСУ, Андрићевом незавршеном роману, или пак о читавом низу романа и новела Борислава Пекића који су током свог настанка више пута променили концепте, форму и жанрове захваљујући фуриозном стваралачком писцу аутора који је по сопственом признању писао 16 сати дневно.

Креативним писањем као теоријско-стваралачком дисциплинином се, напослетку, наука већ дуго времена бави.

Нажалост, у питању није књижевна наука, већ психологија.

Психологија креативности, или психологија уметности, или психологија уметничког процеса, која се развила из психологије даровитости из области развојне психологије.

Ова психолошка дисциплина бави се проучавањем управо психоемотивних особености креативног уметничког стваралаштва.

Литература о овом пољу је огромна и врло добро истражена.

Овом приликом ћу поменути само две студије чија сам сазнања радо користио на часовима Креативног писања — и оних на којима сам помагао проф. Дамјанову, и онима којима сам водио у оквиру акције Блогерама.

Студија Алберта Ротенберга, професора психологије на Харварду, део је вишедеценијског истраживања феномена креативности међу неколико десетина америчких писаца, сценариста, уметника, глумаца и осталих „креативаца“, и пружила је изванредно значајне когнитивне и бихејвиоралне увиде у оне појмове који се неретко и данас сматрају езотеричним, попут надахнућа или урођеног талента.

Истраживање Елен Спиц, које представља њену дорађену докторску дисертацију, стиче мислим кључну предност оваквих студија: за психологе, истраживања ове врсте представљају потпуно нови увид у једну од темељних особина људског понашања: његову потребу за измишљањем, стварањем и наративним уоквиравањем сопствених искустава.

(Да, иначе, неке идеје наратологије се користе и у психологији, наиме због честе навике људи да о свом животу мисле као „причи“ са ликовима, заплетом, уводом и разрадом!) на другој страни, као што дакле Елен Спиц истиче, овакве студије истовремено помажу и књижевницима, критичарима, естетичарима, семиотичарима и осталима да они сами, користећи валидне и модерне резултате психолошког изучавања уметности, уметника и њиховог креативног процеса, отварају нова читања и интерпетације.

Елен Спиц наводи симпатичан пример једног чувеног историчара уметности — име није открила — који је у својим тумачењима америчког пејзажног сликарства 19. века често користио психоаналитичне термине попут „нарцизма“, „едипалног ривалитета“, „материнског обећања“ итд.

Проблем је у томе што је човек лупао као максим по дивизији.

Ниједна од његових интерпретација није имала никаквог психолошког утемељења, односно, он се тим терминима само фрљао и њима исказивао пре свега своја уско индивидуална тумачења, која је неспретно покушавао да уопшти и валидира маскирајући их као „психоаналитична“.

Другим речима, увиди проистекли из психоемотивног усмерења Креативног писања могу и књижевним критичарима и теоретичара пружити вредне и научно валидне увиде у неке нове начине читања.

Иначе, професор Грдинић ми је једном у разговору споменуо како га је лично врло интересовала ова тема, и како је чак и желео да у договору са Одсеком за психологију убаци изборни курс Психологија стваралаштва на наш Одсек, али психолози нажалост нису имали разумевања.

Иначе, курс Психологија даровитости је био изборни курс на студијама књижевности, и то је по сведочењима студената био врло занимљив предмет — што могу да потврдим, јер сам имао увид у силабус — али се и он, нажалост, више не одржава — из неког разлога.

На крају, што се академске праксе Креативног писања тиче, задржаћу се само кратко на искуству са страних универзитета.

Разлог томе је што нажалост нисам имао прилике да упознам курсеве Креативног писања на другим европским универзитетима, јер до сада нисам био део академске размене на универзитетима које су такве програме нудили.

Билатерални пројекти и слични облици сарадње су ме последњих година често водили у Словенију, али сам искрено био изненађен да у Љубљани и Марибору таквих курсева није било.

Чуо сам само непотврђене гласине да је у Копру неки облик креативног писања држао Борис Новак, али као што рекох нисам имао прилике да ствар испитам.

Што се америчких унивезитета тиче, где је и настао модерни концепт Креативног писања, моје познавање је такође нажалост ограничено на оне податке које могу да ишчитам из јавно доступних силабуса на сајтовима.

Ако би о трошку факултета могао да скокнем до Јејла или Корнела у сврху истраживања, било би сјајно. Пренесите то молим вас и продекану за међународну сарадњу.

Оно што овом приликом могу истаћи јесте да су КУРСЕВИ Креативног писања већ одавно, на немалом броју хуманистички усмерених универзитета, постали СТУДИЈСКИ ПРОГРАМИ Креативног писања.

И не само то — они већ извесно време дају изврсне резултате.

Словеначки песник Томаж Шаламун, један од најпризнатијих песника друге половине 20. века, својевремено је, седамдесетих година, био полазник чувене школе креативног писања Универзитета у Ајови.

Штавише, неке од својих антологијских песама, које и данас изучавамо на курсу Словеначка књижевност 2, написане су током те стваралачке радионице.

Програм Креативног писања Универзитета у Ајови постоји иначе од 1936. године и у последњих 10 година у просеку прима свега 2% пријављених кандидата.

Поређења ради, програм Креативног писања на Харварду прима 5% пријављених кандидата.

Што се Америке тиче, предавачи и полазници програма Креативног писања били су, између осталих: Џон Гарднер, Рејмонд Карвер, Џон Чивер, Филип Рот;–

од писаца новије, тачније средње генерације, Зејди Смит је већ више од десет година РЕДОВНИ ПРОФЕСОР Креативног писања на Универзитету Њујорк.

Овом приликом се нећу ни задржавати на писцима попут Стивена Кинга и Нила Гејмена који већ годинама држе ванкатедарске радионице креативног писања у различитим облицима попут плаћених семинара, онлајн курсева и штампаних издања.

Посебно бих споменуо и Умберта Ека, који иако никада није држао курс Креативно писања, јесте написао две књиге на ту тему: КАКО НАПИСАТИ ДИПЛОМСКИ РАД и ИСПОВЕСТИ МЛАДОГ РОМАНОПИСЦА.

Намерно сам навео овде и ту прву књигу, која, иако је писана као уџбеник академског писања, промишља и идеје „уметничког“ Креативног писања попут надахнућа, креативне блокаде и промишљања стилских техника.

Не знам зашто је ова књига у нашем издању осетно скраћена, и као што рекох претворена у уџбенички материјал, када је изворна верзија ове књиге врло речита и емпатична медитација на тему писања уопште.

Притом, овај пример наводим и како би се видело да је један од свакако најзначајнијих књижевних теоретичара 20. века дисциплини Креативног писања прилазио са научно-методолошком прецизношћу — за њега Креативно писање није била нека мистична стваралачка дисциплина, већ поље које је активно теоријски промишљао.

Да се вратим на колосек — међу популарним писцима новије генерације такође има све више дипломаца Креативног писања.

Навешћу мени најинтересантнији:

Брендон Сандерсон, тренутно несумњиво најпопуларнији писац епске фантастике, је мастер студије Креативног писања завршио на Универзитету Бригам Јанг у савезној америчкој држави Јута.

Овај пример ми је најзанимљивији не само због репутације коју Брендон Сандерсон има у свом жанру — поновићу још једном, тренутно најпризнатији писац једног популарног књижевног жанра је дипломац програма креативног писања — већ због тога што је студијски програм Креативног писања завршио на једном малом, ЦРКВЕНОМ колеџу.

Сандерсон је, наиме, верујући мормон, а Универзитет Бригам Јанг је фактички богословски колеџ Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, који га финансирају и одржавају, и који у понуди има мноштво студијских програма, али сваки од њих укључује и религиозно-теолошке предмете.

Другим речима — можда у питању јесте анегдотални доказ, али ето сјајног примера како су у америчком образовном систему програми Креативног писања у тој мери нормализовани да их у понуди имају чак и ситни, периферни богословски колеџи, од којих је један чак произвео једног од најпопуларнијих писаца данашњице.

Што се нас тиче.

Захваљујући деловању Саве Дамјанова, курс Креативног писања прозе постоји већ двадесетак година, као и курс Креативног писнања прозе проф. Станића, по чему је новосадски универзитет постао један од првих у земљи и региону који је такве предмете нудио.

Овај наш мали програм обогаћен је 2016. године курсом „Креативно писање интерактивне фикције“, који је ван сваког премца први такав курс на новосадском универзитету и један од првих у земљи, покренут чак и пре студија видео гејм дизајна на новосадској Академији уметности.

У новој акредитацији планира се још неколико курсева креативног писања, попут креативног писања нефикције, а од прошле године је и професор Слободан Владушић у понуду увео предмет Креативно писање сценарија.

О успесима постојећих курсева Креативног писања не бих причао, јер просто не бих могао да побројим све наше полазнике, као и полазнике курса проф. Станића, који су до сада објавили књиге и притом били врло лепо прихваћени у критици.

Само прошле године, да се ето мало ограничим, је Далибор Томасовић објавио свој први роман у новосадској Агори, а Милош Петровић ушао у процедуру објављивања свог такође првенца преко једног конкурса за младе писце.

Оно што сада заправо очекујемо је — када ћемо добити првог сценаристу видео игара који је потекао на нашем курсу?

Видео-игре су млад и узбудљив нов уметнички, наративни медијум, а ми смо један од ретких, фактички једини курс који обучава видео гејм дизајнере који не познају само особености тог интерактивног медијума, већ поседују и широко књижевно образовање.

Надамо се стога да ће данас, сутра неки наш студент бити један од пионирских гејм дизајнера који не праве само добре производе, већ и стварају модерна уметничка дела.

Рецимо, у последње време су видео-гејм адаптације чувених књижевних дела, неким чудом, врло популарне и честе.

Навешћу њих неколико.

ELSINORE из 2019. је игра која као грађу користи Шекспировог „Хамлета“, али у игри играте као Офелија, што вам даје фантастично занимљиву перспективу за истраживање овог Шекспировог дела из другачије перспективе.

METAMORPHOSIS је игра из 2020. која обједињује два ремек-дела Франца Кафке. Ви играте као Грегор, који се као што знамо претворио у бубу, а ваш циљ у игри је не само да се повратите у људск облик, већ да спасите свог пријатеља Јосефа, који су, опет као што знамо, ухапсили из непознатог разлога.

Напослетку, игра коју већ годинама желим да покажем проф. Варници, FOUR LAST THINGS, је игра која комбинује монтипајтоновски хумор са ренесансним визуелним стилом и тематизацијом — игра коју је направио, понављам, не неко ко је хтео да просто креаира солидан производ, већ неко ко има очигледно добро познавање историје уметности и ко је хтео да просто направи креативно уметничко дело.

Надамо се, дакле, да ће наши курсеви поживети, да ће наставити да обликују младе писце, и да ћемо, у случају Креативног писања видео-игара, чак и бити пионири у пољу „уметничке“ креативне индустрије.

Хвала на пажњи.

———–

ДОДАЦИ

— У историји се настава књижевности и обликовала кроз креативно стварање. Нешто смо покушали неколико пута у настави метрике и версификације: кроз вежбање ПИСАЊА неких облика да се дође до бољег разумевања тих облика.

— Постмодерно проблематизовање текста и текстуалног процеса (мистификација писања: Мансарда, Борхес).

— КП као академска дисциплина: започето различтим теоријама читања постструктуралиста, који су промовисали креативни приступ тексту.

— Дигитална хуманистика и креативно писање; статисика и фреквенцијски речници (вид. Nabokov’s Favorite Word Is Mauve: What the Numbers Reveal About the Classics, Bestsellers, and Our Own Writing)