THE HUMANS je jednočinka Stivena Karama (Stephen Karam) koja je pre nekoliko godina osvojila Tonija za najbolju dramu i bila u najužem izboru za Pulicera. Filmska adaptacija, koju je takođe režirao S. Karam, trenutno je u bioskopima i na netu.

LJUDI je predstava iz američkog podžanra „Dan zahvalnosti“: porodica se okuplja sa svih krajeva zemlje i svakakve stvari, do sada skrivane, isplivavaju. Prirodnost višesmernog razgovora za slavskim stolom dočarana je, u scenariju, posebnim tipografskim oznakama koje upadanje u reč čine svesnom režiserskom odlukom, i koje dopuštaju glumcima slobodu da se izražavaju neverbalno, prekidajući rečenice & dovršavajući ih mimikom, gestom ili samo pogledom. Operisan sam od pozorišta i pozorišnog jezika te sam ovim bio oduševljen.

Pripovest o porodičnom okupljanju nije samo svakodnevna & blago komična, kao što je u žanru često, već i jezovita. Epigrami na početku LJUDI prizivaju Frojdovo određenje „unheimlich“, ili „uncanny“, teško prevodivog pojma koji istina znači „neobično“ ili „neprirodno“, ali sa posebnom konotacijom strave & nelagode pred nepoznatim. Scenografija udara na naše drevne strahove: radnja se odvija u obrnutom dupleksu, dakle u prizemlju i podrumu, bez prozora koji dobija sunce. Tokom drame, povremeno se čuju udarci od gore. Komšije? Nešto drugo? Svetla pucaju, senke se pomeraju, tama u unheimlich oblicima igra oko prozora. Slabe instalacije, bubašvabe, domar? Nešto drugo?

LJUDI su posebna vrsta horora koju ne znam kako da imenujem: emotivni horor, egzistencijalni horor, čuvstveni horor. Ranije su potresne dramske priče nazivali „teškim“, ali LJUDI su jezoviti i užasno nelagodni. Čarli Kaufman je majstor takvih priča koje nisu sumorne ili depresivne, već užasavajuće (Večni sjaj besprekornog uma, Sinegdoha, I’m Thinking of Ending Things). U LJUDIMA nema čudovišta ili serijskog ubice. Ima međutim straha od siromaštva, od napuštanja, samoće, starosti, gubitka mentalnog i fizičkog zdravlja, nevoljenosti. Utvarne prilike koje vrebaju oko scene u nekom čitanju mogu biti neobjašnjivi avetinjski fenomeni. U predstavi se ništa od takvih incidenata ne objašnjava. A mogu biti i alegorije naših prilično stvarnosnih strahova. Povrh toga što su jezoviti sami po sebi, oni su nam stravični i zato što ih ne poznajemo, što su nam, iako naši, strani i duboko zakopani; a kada izrone, pojavljuju se kao amorfne sablasti koje ni sami ne razumemo.