Први лик са којим прелазим Д2Р је мој омиљени — некромант — али подкласе коју никад нисам играо: Summonmancer. Bonemancer all the way baby али излазак римејка је повод да експериментишем са нечим новим, забрањеним, до сада неискушаним. Са Summonmancerom играм једну сатанску игру. Како бих призвао чету костура, требају ми тела убијених непријатеља. Да бих живео, другим речима, требају ми лешеви. Да бих победио, требају ми лешеви. Ако Дијабло, његова браћа и њихове легије желе да тријумфују, морају играти игру празне суме и на мене не послати нити једног свог војника. Првог којег пошаљу, узимам га за себе. Другог такође. Ако престанем да их оживљавам, то је знак да им кадавере разносим Corpse Explosionom. У томе је зрно њиховог уништења: или ће се Дијабло самопобедити тако што ћу га угазити скелетима његових сопствених пешадинаца, или на мене неће послати никог, тиме сам постајући ништа.