После читања БЕРЕНА И ЛУТИЈЕНЕ уверен сам да је Толкин мрзео мачке; маштовитост је сваког писца потенцијално безгранична, али пасија са којом Толкин описује мрачну душу мачјег рода морала је, мислим, доћи из нечег личног.

Проверавајући на нету да ли сам на добром трагу или само учитавам сопствену несимпатију према м*чк*м*, наишао сам на још неколико цитата из Толкинових дневника и писама који такође могу потврдити да Толкин, у најмању руку, није био обожавалац. Најбољи траг налазим у причи о Берену и Лутијени Тинувијели, највећој романси Толкиновог света, чији је одјек прича о Арагорну и Аруени из ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА: повести о смртном човеку и бесмртној вилењачкој принцези који су, као доказ своје љубави, заједно учинили оно што нису могли богови, вештице и бесни вилењачки краљеви, отевши свети камен из круне сатанског Мелкора.

Е сад. У последњих неколико година, Задужбина Толкин, која управља ауторским правима највећег писца епске фантазије, објављује између осталог и појединачне приповести из СИЛМАРИЛИОНА. Међу последњима у низу је поменута BEREN & LUTHIEN (2017, HarperCollins; БЕРЕН И ЛУТИЈЕНА, 2021, Публик Практикум, прев. Владимир Д. Јанковић), издање романескне дужине које садржи колекцију раних верзија и алтернативних приступа обликовању коренске идеје ове новеле. То нам даје увид у радну собу мајстора; да видимо који су делови, временом, били мењани, који придодати, а који су на крају били избрисани.

У првој познатој иначици приче о Берену и Лутијени постоји тако неколико одступања. Берен овде није човек, већ је, као и Лутијена, бесмртни Вилењак: у смртника је Берен претворен, можемо лако претпоставити, како би љубавна прича легенда постала, а романса била митопоема. Зли господар Мелкор се у овом тексту зове Мелко, а његово утврђење, Ангбанд, Железни затвор — Ангаманди; временом је вероватно Толкин nапуштао келтски и фински надахнуте називе & имена и прилагођавао их устројству измишљених језика које је полако, годинама, изграђивао. Највећа измена у каснијим рукама приче било је увођење чаробњака-некроманта по имену Тhû, касније названог Саурон, који је био највернији капетан Мелкорове силе. У овој првој верзији, улогу Мелкорове десне руке играо је: Тевилдо, Принц Мачака.

Тевилдо, такмичар дакле бр. два на лествици најзлобнијих личности у Средњој Земљи, господар је свију мачака, односно „мачећих поданика“, како их Толкин назива. У бајковитим причама Толкиновим, онима који се одвијају у легендарној прошлости ХОБИТА и ГОСПОДАРА, етиолошка предања су честа (сетимо се приче, са почетка ХОБИТА, о томе како је настао голф). Тевилдо и његова војска разлог су тако зашто „и даље постоји мржња“ између Виловњака и мачака, чак и данас, када Мрачног господра више нема. Замишљам Елронда, сина полубожанства, праунука ове наше Лутијене, ветерана тисућлетњих ратова против мрачних навала, како попут Михајловића шутира преко контејнера прву мачку коју види у Ривенделу.

Немам при руци српски превод БЕРЕНА И ЛУТИЈЕНЕ, па герилски преводим овај опис Тевилда:

„Сиви су му брци били стамени и оштри као игле. Прео је као бубњеви а режао као гром; када би у гневу узвикнуо, крв би се ледила, а зверчице и птице би се скамениле и падале без живота.“

Након што се Берен инфилтрира у Мелкорову службу као Тевилдов слуга, Принц Мачака га мобингује немогућим задатком да лови магичне мишеве по његовом замку (мишеве је Тевилдо одржавао у контролисаној популацији јер се забављао ловећи их по кући), а касније га отера у кухињу где су Берена остале мачке мучиле гребањем. Тевилдо и његови поручници су, иначе, изван замка, на обронцима планина, имали посебне стене за сунчање.

Тевилдо и његова врста описани су као покварени, садистички, импулсивни, наизлед лукави а заправо глупави. На другој страни, Господар Паса Хуан (исто само велики кер, као што је Тевилдо велика мачка) представљен је као паладин врлине: храбар, пожртвован, мудар и смирен. Хуан у двобоју успева да порази Тевилда и лиши га његових моћи, и Толкин овако описује пропаст рода мачака (превод је још једном хајдучки):

„Није Хуану било мило што је Тевилдо и даље жив, али није се више бојао мачака, и то је племе бежало пред псима од тада, а пси их и даље презиру, још од тих старих дана. Када је за ово чуо, Мелко је проклео Тевилда и његов народ и прогнао и их, и немају они од тада вођу, господара или икаквог пријатеља, и њихови гласови наричу и вриште јер су им срца врло усамљена и огорчена и пуна губитка, и само је тама у њима, и нимало доброте.“

Са више је садизма несрећу свог јунака описао само Флобер у поглављу о Емином самоубиству. Принц Мачака Тевилдо је нестао из Толкиновог легендаријума у каснијим редакцијама приче. Упркос томе што бих Толкина трипут пољубио — једном због ХОБИТА, други пут због ФАРМЕРА ГИЛА, трећи пут због мачкомржње — избацивање Тевилда је права одлука због очигледног неподударања у тону између германске сетне баладе о ловцу и принцези & дечије приче о Злој Мачки, која као да је испала из цртаћа. Но, када следећи пут будем читао о Прстену или гледао филмове, знаћу да је Сауронова бескрупулозност изорно мачећа, и да је његово Зло Око — заправо мачије.