Poslednji deo Makdonaldove mračnofantazijske trilogije nije, na moju veliku žalost, detektivski roman — kao u prva dva uratka — smešten u ograničeni prostor magijskog velegrada u apokaliptičnoj krajini. Serijalu me je to i privuklo: mali setting i zaplet krimi-priče. VRANIN PAD (ne usvajam nenormalni prevod naslova Crowfall kao „Gavranov pad“, ne samo zbog jezičkog purizma već i zbog tematske logike priče), elem, VRANIN PAD je već pustolovni roman, ispunjen dalekim putovanjima i novim mestima, ali dosadnim i klaustrofobičnim, po maštovitosti ni blizu elektropankerskom Valengradu ili stalkerovskom Jadu (original: Misery), pustari zaostaloj iza čarobnjačkog rata do istrebljenja. Takav zaokret mi nije legao. Ovaj završni deo duži je od oba prethodna, i izgleda mi tanko i rastegnuto kao puter namazan preko previše hleba.

Ipak, završetak priče je lep. Makdonald se u knjizi oprašta, svesno i setno, prvo od sporednih, a onda i glavnih junaka, što znači da sam se opraštao sa njima i ja, čitalac. „Setno“ je ključna reč, jer je Makdonald podcrtao melanholičnu, a ne edgy stranu glavnog svog junaka, kapetana Rejhalta Galharoua, brata bliznaca Pračetovog Vajmsa i vorhamerovskog Inkvizitora Ajzenhorna; razbijača lisičijeg uma, samodestruktivne ruševine sa zlatnim srcem, kojem su ispisane izvanredne, za roman ove vrste, filozofske i introspektivne replike. Zbog takvih delova praštam Makdonaldu što nam je istu priču uvalio tri puta, jer i ovde imamo misteriju + povodom nekog magijskog artefakta + koji treba da se aktivira/spreči + pre nego što neprijateljska vojska, u sumanutom maršu, ne dođe do uporišta junaka. Trilogija se završava odličnim krajem, i odlično je što se i završila posle tri knjige, kako ovom nevelikom, ali intrigantnom svetu i odgovara. Dalje bi pisanje bilo mrcvarenje.