Ниједан човек није острво. БИЛО (回路, Kairo, 2001) је прича о духовима из времена Weba 1.0. Не треба читати опис филма, који ову језиком снова испричану причу сувише конкретизује као некакав IT слешер. Као и први филм условно говорећи страве и ужаса Кујошија Куросаве, CURE (キュア, 1997), и овде промичу езотеричне премисе, овога пута о природи утвара, али испод похода ликова да рашчивијају мистериозну смрт пријатеља или појаву уклетих сајтова, дело је поема о усамљености, отуђености. Сценографија је у филму, смештеном у ободе Токија, смена је хлорофилског и бруталистичког. Јунакиња, Кудо, ради у сиромашној ботаничкој башти на врху солитера, са којег се виде само други небодери, бетонски стамбени блокови и смог. Хорор се одвија искључиво у собама за једног станара. Поглед камере је широк, фиксиран, као за позориште, али гиба се по хоризонталној оси да у секунди открије простор који се до малопре није видео — постоји, дословно, свет који не видимо, а ту је.