Професору Гојку Тешићу сам на курсевима о авангардној и неоавангардној књижевности на Катедри за српску књиженост @ ФФУНС помагао од 2016. до 2018. године. Ово су његови силабуси, спискови литературе и испитна питања. У питању су заправо енциклопедије алтернативне српске књижевности, а не само административни наставни материјали. Наводим их овде у делимично скраћеном облику. Интегрална издања професорових курикулума, од којих је сваки прозвод вишедеценијских авангардолошких истраживања, уредништава и приређивања, заузела би простор много већи, и заслуживала би осврт који превазилази мемоарску природу овог коментара.

Документи сведоче о само градиву, али не и о методици, приступу, хеуристици и односу према студентима проф. Тешића. Ево примера са усменог дела пријемног испита на студије Српске књижевности ФФУНС: преживели са есејског писменог дела на усмени излазе пред двочлану комисију – обично у тандему професор-асистент, као што смо били проф. Тешић и ја – и добијају два питања која, у складу са алхемијском ars combinatoriom коју на Одсеку радо негујемо, представљају мешавину прозног и лирског књижевног дела, српског или страног, старијег или модерног и тако даље. Код проф. Тешића, међутим, ступа антиалхемија, и никаквог избора нема, већ се кандидатима препушта да сами одаберу своја два питања – на њихово чуђење, као и моје, када сам као нови асистент, са уџбеничким методичким координатама још у глави, размишљао да ли је тако нешто не само исправно, него и законито, склапајући у тим тренуцима у себи оправдање просветној инспекцији које би и мог ментора и мене ослободило могућег кривичног гоњења. Шта је био тај професоров чин? Мало аматерске психологије, мало лабавости и нешто креативности које универзитетска хуманистика и даље, срећом, допушта и негује ван уобичајених, све ригорознијих оквира администратизиране академије. Кандидату дате слободу да бира сопствена питања и он се нађе један-на-један са текстом, изван градива, учења, литературе, само са сопственом интуицијом и индивидуалним, а не механички наштребаним тумачењем градива. Мало, дакле, примењене психологије, а можда и добронамерне и шармантне пакости према кандидатима и њиховом труду. За пријемни испит се спремају годину дана; неки, у нимало патетичном смислу, цео живот, што кроз лично читање, што кроз редовно извршавање обавеза према школској лектири. Спремни су за суочавање са змајем испитних питања, раније истакнутих на сајту факултета, огласној табли и током Дана отворених врата. На крају, ништа од тога не бива важно, и зависе сами од себе у најдубљем витешком и зен смислу; од својих утисака, своје унутрашње библиотеке, а не оне спољашље чије су рупе попуњавали малтером прописаних корпуса текстова за ученике средњих школа. На крају ове архитектонске алегорије лежи њихов лична шпајз-библиотека: један и по са два, испуњена интимним укусима и приватним критичким описима оних дела које држе за најбитније и себи најближе, као у арапској бајци коју је П. Коељо мазнуо у првом свом бестселеру. Дошли су до краја пута само да би сазнали да је благо све време било закопано у њиховој башти.

 

Методика наставе би дакле свашта рекла за овај чин, и то са оправдањем, али је на нашим пријемним испитима то функционисало одлично. Разлика се тиме правила између кандидата са напамет наученим и оних са органски обликованим знањем; између посвећених читалаца и бубатора интерпретација. Наравно, само у оквирима пријемног испита; нисмо ипак толико пролупали да студенте већ на нултом степенику, дакле пре самог уписивања на студије, распоређујемо у фолдере „успешних“ и „вештачких“ читалаца који ће их одредити током наредне 4+1 године. Али, такво испитивање проф. Тешића дозвољавало да се воде овакви разговори, који су највиши пример студија књижевности и заокруженог хуманистичко-интелектуалног образовања које оне пружају: разговори са осамнаестогодишњим кандидатима који су прочитали целог Борислава Пекића, укључујући и ЗЛАТНО РУНО (средњошколски списак читања налаже да се при испитивању ограничимо искључиво на одломке из НОВОГ ЈЕРУСАЛИМА, и то само уколико су их ученици радили на оним слободарским часовима на крају четвртог разреда, када до часова није никоме); разговори са момцима и девојкама који изванредно тумаче Настасијевиће приче у поредби са данашњом светском хорор продуцијом; разговори који прелазе читав Толкинов имагинаријум, укључујући и непреведене књиге; напослетку, то је омогућило дијалог са једним учеником стручне школе – ово није још једно фолдерисање; чињеница је нажалост да, упркос добрим предавачима, програм стручних школа не дозвољава гимназијски опсег књижевног образовања – са учеником стручне школе, дакле, који је као изборно питање одабрао драме Ежена Јонеска, што је нешто што ни у најоптимистичнијим паралелним космосима не може постојати као средњошколска лектира, а стога ни као прописано питање на пријемном испиту за студије књижевности.

Испити проф. Тешића били су слични. „Међуратна књижевност“ најобимнији је испит према броју дела која се морају прочитати (в. приложени документ), чак и у витком болоњском облику, поготово за једносеместрални предмет. Додатно, нека од тих дела представљају криптично искуство за студенте који нису навикнути на нетрадиционалне текстове попут експресионистичког романа ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ или Краковљевих кратких прича (које је Г. Тешић објавио и у „Књижевној речи“ осамдесетих, први пут после пола века, на одушевљење тадашње генерације постмодерниста и метафикционалиста). Ипак, постојало је правило познато од уводног предавања: не читајте секундарну литературу. Списак студија, критика, зборника и тумачења који је пред вама превазилази оквире овог курса, и представља хрестоматију, попис, album ultimum свих релевантних научно-истраживачких, књижевно-историјских, антологичарских и критичких дела које су дале српска, југословенска и европска авангардологија; он је ту за научно истраживање које долази након читања, а првобитно читање морате обавити сами. Ти су уметнички текстови живи и морају се читати у присном додиру, без латексне заштите. Цело лето сам, тада као студент, провео спремајући само тај испит, притом изградивши одличне успомене, које можда немају везе са самим проф. Тешићем, али са његовим упутствима и предложеном стратегијом читања имају, и то лето је за мене био трећи семестар школске године. Читао сам у најбољој форми у животу. Такав тренинг сам касније применио не само на спремање такође обимних „Есеја српске књижевности“ на мастер курсу емеритуса проф. Славка Гордића, већ и на раду на дисертацији и свим осталим својим научним пројектима; тада сам се приближио ономе што су за бенч и мртво дизање сопствена тежина – идеална мера; која је за за доброг слависту 100+ прочитаних страница дневно. Читао сам са рачунара, што ме је обучило за интензивно ванпапирно читање и надахнуло да и након испита наставим са одржавањем своје дигиталне библиотеке, хајдучке колекције ПДФ-ова и скенова, приватног shadow library-ја како се феномен назива у алтернативној академији; као и да у будућности, опет за потребе дисертације, чији ми је ментор проф. Тешић, читам изнимно са старог Асус Мемопад таблета пожутелог екрана – стари ЛЕД екрани испада старе на исти начин као и папир, уз жуте мрље – и кинеског е-читача. То искуство стаје у два молекула памћења: читам СЕОБЕ на Фуђитсу-Сименс лаптопу, реликту неког јапанско-немачког корпорацијског кола које се вртело једва десет година. Књига је ужасне типографије и прелома, један од пиратских warez педеефова. Један ред има преко дванаест речи а странице су квадратасте. Роман је згуснут на једва стотињак страница. Ипак га прочитам у осмосатној радној сесији; очи ми сузе када погледам у нешто без позадинског осветљења, осећам се као будући тридесетогодишњи М. Јоцић после пада ваздушног притиска: алкохолисано и изморено, истрошено али опијено. Експеримент је таква дела читати без прекида, у јединственој сеанси, без устајања, у капсули, in vacuo. Друго памћење: на тераси родитељске куће, уз домородачку отпорност на комарце и влажност каналског дела Новог Сада, који памти мочварну прошлост града, читам ТРАВНИЧКУ ХРОНИКУ искључиво ноћу. Постаје ми омиљена Андрићева књига. Следеће године о Травничкој хроници пишем мастер рад, а неколико година након тога и рад о критици неких постколонијалних научника, који ћу завршити подсећањем на прећутану јеремијаду Соломона Атијаса, травничког Јевреја – апотеозу Андрићевих немих и ућутканих јунака који би да говоре али, због овога или онога, не могу. На испиту ништа од тога нема везе јер одговарам, комедијант случај, Винаверов ГРОМОБРАН СВЕМИРА, чије делове 2020. године укључујем у антологију о авангардној фантастици коју уређујем. На крају добијам потпис у једину рубрику у индексу коју ми је током студија уписала, противно мом сујеверју да сам уписујем имена предмета, тадашња девојка а садашња супруга.

Није ми жеља да у овом подсећању причам о својим искуствима, већ да на личном примеру, дакле као студента проф. Тешића, демонстрирам колико је корисно читати неоптерећено званичном класификацијом, уредбама и дидактичким мапама читања, већ само под историографским вођством професора-ментора. Не мислим само на површинско уживање у тексту. Као што сам предочио, настава „Међуратне књижевности“ имала је у мом случају дугорочне и квалитетне професионалне, дакле научне и педагошко-методичке последице: један добар мастер рад, навику иницијалног бланко читања, експанзивност при истраживању, архивско мада нелегално скупљање, те дељење литературе, латерална коментарисања. Не кажем да се у потпуности треба посветити слободном читању јер би из тога произашла јата збуњених и необразованих дипломаца српске књижевности, али у случају овог предмета, који је био обиман и стран, таква ствар је упалила. Одличан је то приступ, како сам научио и касније примењивао на другим курсевима, за неканонску и алтернативну литературу.

Проф. Тешић је, међутим, иницијално одавао сасвим другачији утисак, којем сам у почетку и сам робовао. Многи ће рећи: предавања су била једнолична, што ће рећи искомуницирана истим гласом, исте интонације, без драматичности. Шокираћемо се ми из исте генерације када будемо ушли у круг научних скупова и када будемо видели колико је ватрен, бучан и агресиван говорник Гојко Тешић, све наравно у племенитом смислу; ватрен и агресиван у смислу љубави према Винаверу, на пример, а не према некаквој злочиначкој политичкој идеологији, са чиме се ватрени говорници неправедно искључиво повезују. Ако сте чули фазоне после неке туче на јавном месту о томе како се „сигурно нису побили око књижевности“, проф. Тешић је врло лако могао бити јунак управо такве приче. Таква на прву лопту перцепирана монотоност била је само донекле истинита. Проф. Тешић је истина на ФФУНС дошао касно у својој каријери научника, уредника, критичара и приређивача, ненавикнут на деведесетоминутна предавања клинцима. Али враћам се на његова можда нехотична, но у мом познавању и схватању потпуно свесна и креативна методичка решења: његова наводна реторска „једноличност“ није била несвесни рефлекс мањка искуства иза предавачке катедре, већ свесна одлука. Дужност предавача, како ју је схватао проф. Тешић, била је – у складу са, враћам се поново, идеалом хуманистичке науке који индивидуалне искре луцидности и критичког односа чак и према језгреним, тврдим елементима научног градива не само да допушта, него у најбољем случају и охрабрује – да предаје само оно што се да сматрати објективним, то јест, оно што је за просечног двадесетогодишњака дозлабога смарајуће: историографију, издавачке подухвате и хронологију, критичке рефлексије и опаске, полемике и полемичке одговоре, историјат верзија текста, записе говора и од званичних сведока потврђене изјаве. Све остало, о чему се може дискутовати или о чему се може обликовати лични став и утисак, остављено је стопроцентно студентима самим, да читају како могу.

Професорство је нарцисоидан позив. Сваког дана уђете у пуну просторију талентованих људи који знају мање од вас и пажљиво вас, или макар релативно пажљиво, слушају и очекују да их нешто научите. Има то лепих, али и негативних последица по приватну личност. Иако сам по природи интровертан, мада не и мизантроп, приметио сам рано у својој и даље младићској просветној каријери како преузимам тапију на сваки разговор у друштву; ствари попут необавезног ћаскања постају изгубљена вештина за неког ко се бави причањем иза катедре, јер јак је порив да се и у необавезним разговорима нешто педантно образлаже, појасни, анализира и изложи. Лични саговорници несвесно нам постају хомункулуси наших ученика; неко чија је повратна реакција у дијалогу прихваћена, али само као наставно средство у сврху поентирања и закључења развијене теме. Проф. Тешић стога је изузетан узор. Он је друга врста предавача: умањује себе, одн. умањује професорску доминацију учионицом, умањује своју превласт и контролу над тумачењем градива; наступа као образоватељ који не образује својим погледима, већ који негује и охрабрује погледе студената. Код мање радозналих та се слобода сматра досадом, јер нерадозналим је духовима потребно константно усмеравање и пинговање локације. Они други, којима је било који део књижевног рада и књижевне науке позив већ у младим годинама, то прихватају као изазов. На часовима мастер курса „Неоавангардне и експерименталне тенденције у српској књижевности XX и XXI века“ (јединог својевремено, а могуће и дуже, универзитетског предмета који се у Србији и нешто шире бави овим, и даље у великој мери неистраженим, а у европском контексту и уопште вредносном смислу фасцинантно значајним, делом српске књижевности), проф. Тешић се, можда у складу са потпуном езотеријом наставне лектире за просечног студента (в. приложени документ; ко је од нас могао чути за Владана Радовановића или Славка Богдановића пре овог курса?), скоро у потпуности повукао, остављајући предавања не само својим асистентима и демонстраторима, него гостима: самим ауторима из силабуса. На једном таквом предавању, пословично повучени Слободан Тишма говорио је четири сата у континуитету, у форми усменог и стога непоновљивог билдунгсромана, који је покрио широко поље његовог одрастања, дувања на Лиману, првих посећених свирки, првих изведби на свиркама, све до НИН-ове награде. Другом приликом, Владан Радовановић је о свом опусу говорио, такође непрекинуто, и са апотекарском прецизношћу, три цела сата. Трећом приликом, гост је био Светислав Басара; гости-аутори-предавачи били су и Ђорђе Писарев, Славко Богдановић, Иван Негришорац, Владимир Пиштало, Сава Дамјанов, Јовица Аћин; теоретичарке Маја Рогач и Силвиа Дражић; истраживачица мејл-арта Маша Вујновић и читава постава оџачке неоавангарде. Приложени документи сведоче тако о градиву, али не сведоче о настави и плодној и за студенте инспиративној салонској атмосфери која је, у неколико препуних семестара, владала на, у том тренутку, најлуђем универзитетском курсу из области србистике.