TREBALO JE DA ODEŠ je do sada na srpski neprevedena horor novela nemačkog pisca Danijela Kelmana (Daniel Kehlmann, DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN, 2016) čijih je nekoliko romana, uključujući i svetski bestseler PREMERAVANjE SVETA (Die Vermessung der Welt, 2005), objavila Dereta, a skoro mu je istorijski/magijskorealistični roman TIL preveden u Čarobnoj knjizi. Zaplet: Pisac u blokadi odlazi u usamljeno prenoćište, na vrh brda i daleko od sveta, da piše, zajedno sa ženom i ćerkom. Porodica međutim samo smeta. Rukopis, koji se mora završiti u roku, ne napreduje, jer autora prekidaju stare svađe i neka nova saznanja. Samo odmorište, pritom, nije baš najnormalnije.

Ovo je tema — napaćeni autor i stvaranje rukopisa u horor okruženju — na koju tapiju ima Stiven King & koja je u međuvremenu postala sjajan trop. Krvav posao pisanja teksta, koji muči jadnog protagonistu, doslovno je u Kelmanovoj noveli dočaran sitnim pekulijarnostima u formi i tipografiji. Paralelno, dok junak izlaže o vikendu iz pakla, imamo uvid u njegov tekst u nastajanju, prateći tok pisanja i spisateljske odluke: smenjuju se višestruke varijante iste scene (dok se pisac odlučuje za onu najbolju, najviše u saglasju sa osobinama likova), naglas se brišu i osmišljavaju reči koje su prigodnije za tu-i-tu rečenicu, a rukopis se prekida usred misli, bez tačke ili napomene, kad god se misao pripovedača prekine usled telefonskog poziva ili za pantalone oklembešene kćerke. Od ovih avangardizama nije pravljen vašar: nema ih previše i učinkovite su. Lokalni, nemački šmek priči daju stanovnici najbližeg sela, koji međusobno pričaju domorodačkim alpskim dijalektom koji junak, velegradski filmski scenarista, ne razume, zbog čega ostaje nem i gluv tokom razgovora koji se pred njim vode. Pripovedač je u svojoj naravno zemlji, među svojim narodom, ali ti stanovnici ipak nisu sasvim njegovi i nisu sasvim shvatljivi, kao što ni njegova AirBnB vikendica nije potpuno od ovog sveta niti su njena pravila shvatljiva ljudskoj pameti.

Delo pripada sada popularnim jezovitim pričama o svakodnevnim liminalnim prostorima; zadnjim prostorijama i suterenima (backrooms), spacijalnim gličevima u kosmičkoom tkanju; podžanru u kojem uobičajene lokacije (kancelarije, obedovališta, dućani) postaju strahoviti lavirinti poremećenih dimenzija i uglova. Ne znam koliko je D. Kelman inače posvećen hororu, ali je ovaj knjižuljak strašno uzbudljiv; prozni trikovi smenjuju se sa sjajnim filmskim (vizuelnim) scenama zlokobnog prisustva. Kao kod majstora žanra, paranormalni ispadi se do kraja ne objašnjavaju — pripovedač je nepouzdan — ali uz pomoć naznaka možemo u glavi oblikovati pozadinsku priču koja se svakako običnim jezikom ne bi mogla preneti.