Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i — meni omiljena varijanta — okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi — za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija — dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom — sa dragim ljudima sa druge strane magle.