Тешко ми је од скора да о причама Бранка Ћопића размишљам одвојено од мисли о његовој смрти. Надам се да ћу у једном тренутку наићи на неки његов поузддани дневник који ће можда бацити светло на нешто, али знам да није право тражити такву врсту разрешења, од било кога. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ изгледају као цртаћ; Ћопић је, руку дајем, гледао Душка Дугоушка пре него што је писао сцене комичног хипернасиља међу ликовима. Али БЋ чини и једну за читаоца гадну ствар: страшан је емотивни шок када, у тренутку, скочимо из смешне приче о дечијим несташлуцима, у сцену у будућности, током битке за Бихаћ, где иста деца, сада младићи, гину у рату. На темељном људском нивоу то заврне душу. Призор је оксиморонски, гротескан: у глави нам се мешају призори невиних клинаца, по приказаном сличним јунацима из Looney Tunesa, са сликом њиховог страдања. Такве скокове у будућност искористио је Стивен Кинг, неколико десетлећа после Ћопића, у новели THE BODY, те филмској адаптацији исте STAND BY ME.

Цијелу књигу обавија атмосфера меланколије и оне тешке, ољуђене туге, која човјекову животу и дјетињству даје сав смисао, иако је његов живот сачињен од све самих хумористичких гегова. Натапање хумора неподношљивом тугом основа је књижевних стратегија Бранка Ћопића. Ако смо одрасли у тужне људе, овај је писац за то најзаслужнији.

Миљенко Јерговић, „Дуле Дабић Хајдук“