Скуп: Питања књижевности у доба транс- и постхуманизма. Институт за књижевност и уметност, 2022.

Причом о компјутерски генерисаној књижевности улазимо у дубоко и тешко одредиво поље.

Из два разлога.

Прво, такозвана компјутерска или програмирана књижевност — термини су неугодни и о њима ћемо ускоро причати — представља мање истражено поље књижевности.

Посао је отежан због тога што изучавање овог поља захтева познавање, или бар наклоност, савременим информационим технологијама и умећу програмирања.

Потом, дела такве „рачунарске књижевности“ не поседују традиционалне канале објављивања.

Ретке су издавачке куће или класична издања таквих дела, већ она углавном постоје у искључиво дигиталном облику, у читавом океану независних аутора и незваничних издања.

У питању је права субкултура.

Уколико нисте део тога, уколико немате неку тачку уласка, тешко је снаћи се у том, као што рекох, океану.

Објављује се свашта, на све стране, на сајтовима и платформама, без критичког или теоријског уоквиравања које би било нека врста водича за читаоце.

Али шта је „рачунарски генерисана књижевност“?

У питању су књижевна дела која настају уз помоћ, условно говорећи, рачунара, као неке врсте секундарног творца у производњи књижевног текста.

Процес иде отприлике овако.

За разлику од традиционалних дела, где писац просто напише неки текст, у компјутерској књижевности аутор програмира алгоритам који потом сам ствара текст по задатим условима.

Рецимо, желите да направите скрипту која пише хаику поезију.

У том случају ћете изградити програмски код који ће избацивати појединачне текстуалне обрасце у увек истој форми тростиха са пет, седам и пет слогова.

Потом ћете ту скрипту нахранити са неколико хиљада речи или фраза које ће програм насумично варирати, пратећи постављене параметре.

На тај начин, програм је тај који пише поезију.

Ви сте само задали формално-садржајне услове и обезбедили грађевински материјал.

Скрећем пажњу да је у последњој деценији почела да се развија нова врста овакве рачунараски генерисане књижевности — оне у којој чак није ни потребно да сами убацујете вербални материјал у машину, већ је то ради вештачка интелигенција.

Овом приликом се нећемо бавити оваквом AI литературом.

То поље је врло ново, и захтева добро разумевање структура савремених неуралних мрежа вештачке интелигенције.

Оваква врста стваралаштва има, као што рекох, живу заједницу на Твитеру, где такве „бот-писце“ прати и по неколико десетина хиљада читалаца.

У случају најпопуларнијих налога, број пратилаца иде и на преко стотину хиљада.

Постоје, рекао бих, два главна разлога због чега је Твитер постао стециште ове субкултуре алгоритамске књижевности.

Као прво, Твитер је централизована Web2.0 друштвена платформе.

У преводу, корисници немају потребу да напуштају Твитер у потрази за садржајем.

Ту можете пратити и своје пријатеље, и познате особе, и различите сајтове.

Упркос разноликости садржаја на Твитеру, све је ипак на једном месту, што је омогућило да се управо на Твитеру створе уметничке заједнице попут ове, које користе могућности Твитера да лако деле свој садржај међу заинтересованим читаоцима.

На Твитеру, другим речима, нема зидова између уметника, издавача и публике као у традиционалном издаваштву.

Твитер је уједно и алатка за писање, и издавачка кућа, и књижара.

Други разлог је формална особеност Твитера.

Ограничење дужине коментара на свега неколико реченица је плодно тло за развијање различитих кратких књижевних форми: од поезије, преко кратке приче, па до жанровски хибридних, концептуалних пројеката који потпуно укидају границе између жанрова.

Пре него што бацимо светло на неке поетичке особености такве Твитер књижевности, важно је истаћи да оваква врста стваралаштва — дакле програмирана књижевност — није настала на Твитеру.

Штавише, она није ни специфична за компјутерско окружење.

Компјутерска књижевност није добар термин за било коју врсту стваралаштва.

Рачунар је само један од алата којим се таква књижевност може стварати.

То би било као када бисмо литературу делили на „књижевност папира“, „књижевност екрана“, „књижевност оловке“, „књижевност тастатуре“ и тако даље.

Бољи термин би био ГЕНЕРИСАНА, СКРИПТОВАНА или ПРОГРАМИРАНА КЊИЖЕВНОСТ, или можда најтачније — комбинаторијска књижевност.

Подсетимо се: овакве скрипте, ботови и алгоритми функционишу тако што у њих унесете податке, а они их онда врте и склапају на насумичне начине.

На тај се начин творе ирационалне композиције, које баш због те неочекиваности у спојевима, шок вредности, имају уметничку вредност.

Због тога је таква комбинаторијска или варијабилистичка књижевност — дакле због формалне необичности и фасцинантних, надреалних спојева — била позната и цењена у неоавангардној уметности.

Неколико деценија пре Твитера, Мирољуб Тодоровић је своју збирку KYBERNO (1970) обликовао управо како је описано: програмирате скрипту, задате јој услове, напуните је подацима, и пустите је да језички материјал спаја уз помоћ генератора насумичности.

Пре Мирољуба Тодоровића, словеначки аутор Марко Погачник, оснивач у Југославији врло утицајне неоавангардне групе ОХО, саставио је пројекат BRESKEV (1969), са поднасловом „Програмирани теоретични текст“.

Толика је била срођеност уметника са поступком насумичне комбинаторике да је и свој авангардни манифест створио уз помоћ алгоритма.

Још раније, први примери овакве уметности настали су, као што се може претпоставити, у САД, где су и настали први дивовски, а онда и кућни рачунари.

Концептуални уметници Алисон Ноулс и Џејмс Тејни су 1967. створили програмерски генерисану песму THE HOUSE OF DUST.

(Као куриозитет, наводим да је идеју о оваквој врсти стваралаштва још 1956, дакле читаву деценију и кусур пре првих озбиљнијих радова, описао Исак Асимов у научнофантастичној краткој причи „Једног дана“ („Someday“; Асимов, САБРАНИ РОБОТИ, Поларис 1995) где појављује кућни робот-рачунар по имену „Бард“, способан за стварање неколико трилиона нових бајки на основу потхрањеног унутрашњег речника.

Међутим, у компјутерски генерисаној књижевности, компјутер је и даље само алат.

Основа овог жанра, или боље рећи поступка, јесте комбинаторика садржаја.

Произвољним комбинацијама једног коначног збира јединица вербалног материјала увек добијамо — нове комбинције, а стога и нова дела, и нова значења.

Пре кућних рачунара, оваквим стваралаштвом су се бавили неки чланови француске експерименталистичке групе OULIPO.

Рејмон Кено је 1961. објавио дело СТО ХИЉАДА МИЛИЈАРДИ ПЕСАМА:  заправо збирку од десет сонета где је сваки стих био штампан на посебној траци, тако да је читалац могао, комбинујући траке, да сам буде генератор дословно милијарди нових песама.

(Милорад Павић је на сличан начин писао прву руку ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА, дакле преко бројних цедуљица које је су чиниле појединачне уносе — као што је документовано у есеју „Почетак и крај романа“.)

Још даље у прошлост, Стефан Маларме је крајем XИX века осмислио слично комбинаторијско дело.

Његов незавршени пројекат LE LIVRE, чији је концепт реконструисан из песникових бележака, у суштини представља скуп појединачних листова, необично физички повезаних, који би се у рукама читаоца комбиновали на различите начине.

Још једном, сам би читалац, уместо рачунара, био тај „секундарни творац“ који је генерисао нова књижевна дела од унапред задатог текстуалног материјала.

Још даље узоре оваквом комбинаторичком приступу књижевности налазимо у бароку и средњевековљу, односно у делима хришћанских мистика Атанасија Киршера (ARS MAGNA SCIENDI COMBINATORIA, 1669) и Рамона Љуља (ARS COMPENDIOSA, ARS COMBINATORIA; крај XIII века).

У потрази за новим начинима изражавања теолошке мисли, Киршер и Љуљ створили су, фактички, компјутере на папиру, односно аналогне рачунарске програме.

Њихова дела, за која Густав Рене Хоке у својој студији о маниризму верује да их је Стефан Маларме био свестан, јесу сложене енциклопедије чији су се уноси могли међусобно повезивати и утицати као у отвореном делу.

Био је то — још једном! — један стабилан материјал који је дозвољавао различите врсте читања и варијабилности.

Према ауторима, у таквој структури налазио се одраз божанског склада читавог света, и начин да се коначним бројем физичке супстанце досегне бескрајно и бесконачно дело.

Овакав поступак је Љуљ називао „умећем комбиновања“, или „ars combinatoria“.

У питању је дакле био поступак у којем су се појединачни одломци, сами за себе лишени вишег смисла или вредности, укрштали како би стварали текст који је превазилазио суму сопствених делова.

То би укратко био осврт на дубоку традицију комбинаторијске књижевности чије су, као што се видело, Твитер стваралаштво и твз. „рачунарска књижевност“ само последње манифестације.

Које би биле формалне и поетичке особености Твитер књижевности?

Укратко, Твитер књижевност показује изразите особености онога што би се пре неколико деценија назвало поетиком неаовангарде или постмодернизма.

Једну такву посебност већ споменули, а то је стварање искључиво краћих књижевних форми.

И то не краћих, већ тачније — минималистичких.

Минималистичке форме, због тога што их нема много у европској традицији књижевних облика — изузимајући реторски заокружене облике попут максима, пословица, епиграма, афоризама — обично се сматрају одликом модернистичке и постмодернистичке уметности.

Ту спадају не само кратке приче, већ и минималистичке поезија, и тзв. флеш-фикција, односно „кратке кратке приче“; затим различити облици фрагмената, вињета, цртица, крњих уноса и лексија, односно, како их је Ролан Барт дефинисао, „најмањих јединица читања“.

Говорећи о елементима савремених експерименталних стилских формација, скрећем пажњу да неки од ових „алгоритамских писаца“ већ у свом имену, дакле врло експлицитно, истичу наклоност одређеним постмодерним и неоавангардним поступцима, садржајима или идејама.

Као примере наводим Magic Realism Bot, који пише флеш-фикцију у стилу магичног реализма, као и Tiny Situationist, концептуални профил намењен хумористичким ситуационалистичким сценама, призорима, мислима и уносима.

(Додатни примери: @5X5poems, @newstarsbot, @brandnewplanet, @future_junk, @dungeon_junk, @MythologyBot, @poem_exe)

Иако сви ови роботи-писци деле наклоност ултракратким књижевним облицима, жанровски је њихово стваралаштво теже одредити.

За неке од тих профила без проблема можемо рећи да стварају, рецимо, поезију или класично уобличене кратке приче које имају поставку, разраду и крај или обрт.

Са друге стране, велики део алгоритама ствара авангардистичке књижевне облике које је тешко одредити традиционалном генологијом.

Ту спадају:

— воковизуелни поетски радови, односно дела која комбинују лирски и израз графичког дизајна; —

— концептуални прозни радови писани у виду фикционализованог дневника, путописа или медитативних уноса, отворене наративне структуре; —

— фикционализовани енциклопедијски или лексиконски уноси где алгоритми аутоматски генеришу описе иначе непостојећих планета, сазвежђа, светова, предмета; —

— и тако даље.

Као што сам рекао у уводу, тешко је макар и пописати све овакве алгоритме, а камоли прочитати њихове опусе.

Свет Твитер књижевности је простран, а у мапе неуписан.

Уочавамо, ипак, на изабраним примерима да у култури Твитер књижевности живе поступци који би до само пре неколико деценија били оцењени као експериментални и намењени врло уском кругу авангардиста.

Ту наравно мислим на концептуализам, хибридне форме, воковизуел, фрагментарност, фикционализоване лексиконе и отворене наративне структуре.

Данас, овакве прате читају стотине хиљада читалаца.

У закључку ћу призвати једну мисао Итала Калвина, који је у предавању „Кибернетика и духови“ („Cibernetica e fantasmi“, 1967) споменуо да ће први роботски писци бити класицисти; они ће, другим речима, „роботски“ опонашати чврсте метричке и наративне структуре, и требаће времена, предвиђао је Калвино, док машине не буду имале потребу да саме производе хаос, несређеност, отвореност, уместо да их на то терају људи-творци.

Ето: са растом Твитер робота, са њиховим све необичнијим текстуалним експериментима, и са развићем пунокрвне АИ књижевности на видику, такво време авангардних алгоритама можда долази, или је већ дошло.