Промоција нове збирке пеозије моје драге професорке Бојане Стојановић Пантовић, ПОВРЕДА БЕЛИНЕ (2021, КЦНС). Вече је било у оквиру серијала КЦНС КЊИГОМАТ, који води сјајна Мирјана Фрау Гардиновачки (прва слева), водитељка овог догађаја где су говориле још Владислава Гордић Петковић — која ми је скоро великодушно позајмила своју тезу о Рејмонду Карверу, СИНТАКСУ ТИШИНЕ (1995), коју нигде другде нисам успео да пронађем — и Јелену Марићевић Балаћ, ауторка поговора издања. Пето присуство на слици је Катарина Пантовић, која је како сам начуо недавано положила вожњу и чија је нова поезија такође још топла од штампе (РИТУАЛ ПРЕД СПАВАЊЕ, Суматра).

На сусрет сам дошао као лош ђак јер књигу нисам имао у рукама. Промоција је урадила посао и навукла ме на дело већ током живе приче & рецитовања. Проф. БСП се између осталог бави изузетним истраживањем „прозаида“, одн. песама у прози, страшно занимљивог књижевног облика. Као и сличне прелазне врсте, прозаиде су андерграунд; сећам се да сам их гутао као клинац, чак их и писао, али где да данас налетите на њих? ПОВРЕДУ БЕЛИНЕ једна таква прозаида затвара. Ствар се зове „Доба неолита“. Навучен сам. БСП у поезији прати линију експресионистичких песника попут Георга Тракла, воли затворене и криптичне стихове, а поезија је сама исповедна, свакодневна, са медитацијама у правцу мита, књижевности, уметности. Према речима песникиње, ово је збирка о забораву; претходне су биле о сећању, а ова је о томе како је писати о забораву. Да ми драга професорка није поклонина примерак, украо бих га.