Нађена поезија према Војислав Деспотов, ЧЕКИЋ ТАУТОЛОГИЈЕ (парафразирано):

Као и у случају фотографије или радова Дишана и Ендија Ворхола, нађена поезија је издвајање парчића сирове цивилизације и излагање у оквирима препознавања уметничког дела и простора (рам, музеј), чиме се насликаном или просто изложеном предмету из свакодневнице придају мит и и функција уметничког дела. Поштује се један екстравагантан принцип: да је уметничко дело само оно што постоји; непостојеће творевине, смишљене у кабинету др Мабузеа, естетски су отпадак.

Преписивачи стварности почињу вредно да раде на изоловању комадића реалне околине те њиховом преформулисању у поетску реалност. Развојем штампарства и других медија омогућава се распрострирање различитих писаних порука које представљају пасивна поетска стања. Песник их потпаљује, активира; пронашавши их, локализује их и ре-интерпретира у „неочекиваном медију“: на хартији, на изложби, на профилу — ухваћеном поетском функцијом, издвајањем у поетски простор, он враћа једну активирану естетику тамо где је и настала, у свет, у град, на улице.

Скретање пажње на пасивну поетску општост цивилизације јесте, према томе, кључна радња НАЂЕНЕ ПОЕЗИЈЕ — сигнализирање испуњености околине уметничким делима која чекају да буду уметничка дела и која су се неопажено помирила са свакодневном, потрошачком и информативном свешћу.