Играм HERETIC и насловни екран је пробудио нешто у мени. Игру нисам играо у њено време, тако да овај осећај утерусне удобности није баш носталгија, али није ни далеко од тога. Муљави 3Д рендери на 4:3 екрану сами су ми по себи времеплов, небитно о чему је наслов.

А ево још једног пута у прошлост: у приказу HERETICA у часопису New Generation (мај1995), игра је препоручена уз речи: „Ако ћете играти неку акциону игру у наредних неколико месеци, нека то буде ова“. О темпора о морес! Затварам очи & призивам сећање на клинце који су могли да цевче једну игру по пола године и више. Сам сам прелазио BALDUR’S GATE годину и по дана. Био сам глупав и неспретан тринаестогодишњак, правила ДнД-ја и потезне борбе нисам најбоље разумео, као ни енглески језик, али ево се сада са благошћу сећам сопствене монашке усредсређености, као и Пентијум Кеца са тврдим диском од читавих 3,7 гигабајта који технички није ни дозвољавао дигресије, да исту исту сингл-плејер игру играм и после друге зиме. А кад сам већ у кући сећања, подсећам се и часописа који су играчима неиронично могли да поруче да им је довољна једна игра за макар наредно годишње доба.