Последице шонена и chaotic good архетипa погубне су за писце жанровске фантастике. Шалу на страну, волим књиге Брендона Сандерсона. Код њега ми се не свиђа неколико ствари: то што је један од оних аутора епске фантазије који су жанр још више одвојили од толкиновске митопоетике и приближили га Мартиновим политичким интригама и YA љубићима са темом антиутопије (јесте конзервативан сам јер сам а) матор и б) људи су најконзервативнији према ономе што најбоље познају и највише воле); и то што је такође, мислим, популаризовао нарочиту инжењерску врсту фантазијске магије и магијских система, који везе немају са космичким силама немерљивим већ се темеље на Њутновим законима и банализованој хемији; све ми је то досадно, немаштовито & сасвим не-магично. Ипак, књиге су му свеже, чисте и добре.  РЕД МАГЛЕ (MISTBORN) његова је прва фантазијска трилогија, објављена свега две године након што је мастерирао на студијском програму Креативног писања. Једна је од ретких књига којој могу да, чак и уморан, читам по неколико стотина страница дневно, без умора, из чистог узбуђења. На друго читање страшно ми пара уши што главни споредни јунак у свакој сцени и црти дијалога мора да се неколико пута ђаволски осмехне усред реплике или акције како би нам се дало до знања колико је ту кул фор скул. Ако гледате борилачке аниме, тај осмејак знате. Ако пишете своје романе, немојте то радити. Еквивалент том артифицијелном и страшно кринђ гесту је када се филмски суперхерој, после неког скока или телепортације, дочека на једном колену, у чучњу, ослањајући се на песнице. Стилометријско претраживање каже да се „Kelsier smiled“ у роману од ~600 страна понавља шездесет пута, „Kelsier chuckled“ још двадесетак. Напомињем да тип није главни јунак и да се у многим поглављима ни не појављује. Српскојезични преводилац је урадио колико је могао да ову репетицију замаскира, па тако имамо „Кeлзијер се осмехну“, „Келзијер се насмеши“, „Келзијер се закикота“, „Осмех му [Келзијеру] пређе преко лица“ итд.