LEAP OF FAITH (2020) je изврстан документарац о Вилијему Фридкину и његовом снимању ИСТЕРИВАЧА ЂАВОЛА. Према филму, у односу на књижевност, гајим љубомору: има хиљаду документараца о снимању филмова а ништа слично о писању појединих књига. Нико није пратио Андрића са диктафоном, две камере и рефлектором док је писао ПРОКЛЕТУ АВЛИЈУ или Васка Попу док је радио нацрте за НЕПОЧИН ПОЉЕ. Осим ако писац није сам оставио неколико трагова о сопственом стварању — као Пекић у писмима или Павић у неколико есеја у РОМАНУ КАО ДРЖАВИ — потпуно смо слепи за менталне процесе великих књижевника & унутрашњу архитектуру великих дела. У књижевности се скице, нацрти и радне верзије не чувају & не прате, а ако нека од њих и преживи штампање готове иначице, постаје музејски примерак.

Документарац о Фридкину је искрен, врло инспиративан, заокупља тинтару и сјајно учи. Као да сте, на сат и нешто времена, шегрт велемејстора, са интимним увидом у његову вештину. Документарац се, осим архивских снимака, састоји само од Фридкина који у истој столици и истој соби прича о својим узорима, Процесу, надахнућима и стваралачким одлукама. Нема дигресија, драме и холивудских трачева, због чега сам аутобиографију Вудија Алена баталио на пола пута; само уметност & умеће, у месо.

Фридкин је poeta doctus. Његово познавање историје уметности је огромно и живахно. Сразмерно, огроман је и жив његов резервоар инспирације. Пре ИСТЕРИВАЧА ЂАВОЛА није било филмова и истеривању ђавола; није било религиозних филмова који нису били сентиментални спектакли; није било ничега, другим речима, из чега је Фридкин могао метонимијски да посегне. Ово ме све више фасцинира: храброст аутора да направе дело које нема никакву повратну референцу са нечим постојећим, као на пример писање УЛИКСА; при сваком стварању неизбежно је да се свесно или несвесно равнамо са стварима које смо прочитали, видели, које су нам показни примери. Како је то стварати без сидра или светионика, гоњени само интерним „има да упали“? Елем, потезао је Фридкин зато из свега и свачега. Нама смртницима то нигде није очигледно, али под микроскопом се може видети да су сасвим конкретни делови ИСТЕРИВАЧА ЂАВОЛА потекли и од данске камерне драме ORDET (1955), и од барокних слика Вермера, импресиониситчких слика Монеа, надреалистичких слика Магрита, ПОСВЕЋЕЊЕ ПРОЛЕЋА Стравинског… Ево цитата (око сат и десет минута у филму): „Све те ствари, слике и музика, на одређени су начин утицале на то како сам направио овај филм. Некако вам се увуку у машту и онда хране ваше идеје за филм“. Лекција је мајстора: отворити мозак за СВЕ — књижевност, сликарство, филм, серије, треш, палп, меме — потхранити у свести и несвести, направити интерну библиотеку узорака и узора доступних за оригинално колажирање. Подсећа ме на Веса Крејвена и његово грађење Фредија Кругера од неколико различитих извора — о чему ћу касније направити запис.

Контратеза овоме су тренуци у којима Фридкин — не могу сада без ове речи — НАДАХНУТО говори о тренуцима у филму које ни сам не може да објасни, као и детаљи које сматра грешкама. Ово је чиста алхемија. Уједно и разлог зашто је документарац, по мом мишљењу, ремек-дело. Причу о великим мајсторима знамо: титани титанске визије који производе титанска дела. То је прича за птице. Права ствар је када генији не знају шта раде, али заправо и те како знају шта раде. Фридкин каже да је целог ИСТЕРИВАЧА ЂАВОЛА видео пред очима чим је прочитао истоимени роман Вилијема Питера Блатија. Исти Фридкин каже да не може да објасни зашто је одлучио да филм отвори црно-белом сликом сунца, која полако добија боју — али да иза те своје инстинктивне, несвесне креативне одлуке стоји дан данас. Да не одајем, таквих детаља, нејасних и самом режисеру, има неколико у документарцу, и бирам да их предложим као сведоке да су велика ремек-дела ретко савршена, до краја домишљена и до последњег милиметра разрешена, већ неизоставно имају рупе, вишкове, репове, мрље и ћошкове. ТРАВНИЧКА ХРОНИКА јесте компресована; ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ јесте купусара; ИМЕ РУЖЕ је скоро па уџбеник; Достојевског би модерни уредници и лектори угробарили. Савршенство је, мислим, безлично, осим ако нисте Флобер. Фридкин, као и сваки мајстор, својих је пукотина свестан (као и Тадић), и користи их као оружје (размислите о Црњанском и зарезима); за њега су несвести & инстинкти чврсто уплетени у ткање, неразмрсиви од свесних, промишљених одлука.