Књигу MAXIMALIST NOVEL Стефана Ерсолина ловим од када се појавила 2014. До пре короне није прошло, мислим, месец дана а да нисам ритуално чешљао све либгенове базе тражећи је; носио сам се мишљу и да је купим, али је цена од преко сто евра на Букдепозиторију била ненормална. Прошле недеље сам је коначно ухватио, и то у најлепшем облику: малом ПДФ-у (~1MB) који је претраживању погодан. Улазим полако у црвено што се тиче слободног простора на облаку и на сваком овакво лепо компресованом примерку сам захвалан.

Максимализам у књижевности обожавам. Волим детаљ, и кићење; претеривање, мноштво, хедонизам у свему, тежину. Суздржавање је за птице и монахе. Поштујем, али нисам у тој сцени. Док сам жив, дај свега. Нисам наклоњен само дебелим књигама, иако их знам узети само на поглед. Максимализам је за мене и Бернхардов роман, и Пекићев ИКАР ГУБЕЛКИЈАН, Деспотовљева ПЕТРОВГРАДСКА ПРАШИНА, ПРОКЛЕТА АВЛИЈА. Те су књиге, по густини књижевног, неутронске звезде. Не одричем се минимализма, али ми се не свиђа тежња — могуће да се варам — минималистичкког да тежи утилитаризму или да бива изговор за осредњи посао стварања. Мајсторски минимализам открива дубине, висине и ширине у ситницама или неизреченом. Постоје велике хаику песме. Види се мајсторство, и месеци рада и промишљања над сваком речју, у свакој причи Рејмонда Карвера. Постоји огромна разлика између праве новеле и офрље написаног састава којег је фонт 14 подигао на број страница потребних за доњу границу „романа“; или између праве кратке приче и друге руке неког „искреног“ или „аутентичног“ концепта. Чак и у Икеином аскетском намештају постоји мајсторство — је ли лудо исто тражити од аскетских књижевних дела?

Ерсолино у студији говори пре свега о америчкој прози; о мамутским романима Пинчона и Делила. О тим романима увек волим да читам. Спремајући се за ову књигу, вероватно ћу коначно прочитати БЕЛЕ ЗУБЕ Зејди Смит, још један мега-роман, који ћу украсти са Јованиног ноћног сточића за лектиру, где још није дошао на ред (ју снуз ју луз). Средишња је Ерсолинова идеја да је „максималистичи роман“ нови жанр који се развио у америчкој прози средине ХХ века, што је мало ниђе везе — постојала су вишегласна, енциклопедијска, по обиму космичка дела још од Раблеа и Дантеа. Но видећемо.