У КОНАЧНОЈ ЈЕСЕНИ (1988) Душана Матића компјутерика се помиње у два наврата. Обе песме говоре о памћењу и забораву, што ми је занимљиво јер је Вилијем Гибсон, тата киберпанка, о рачунарима у својим делима такође размишљао као „метафорама за памћење“. Интерјву где је ово први пут споменуо објављен је 1991 (Larry McCaffery, „An Interview with William Gibson“, Mississippi Review; ЈСТОР линк отворити преко активног sci-hub домена, који је у овом тренутку sci-hub.hkvisa.net), три године након изласка Матићеве збирке — само кажем. Матић је песме написао неколико година или чак деценија пре Гибсона; тачна хронологија ми је непозната јер је КОНАЧНА ЈЕСЕН пажљива ре-конструкција Матићевих и ранијих и каснијих текстова, сложена од стране Драшка Ређепа осам година након Матићеве смрти.

компјутер бележи њене без
гласне и гласне мисли

Ко је тада — кад год да је било, а било је прерано — могао да претпостави компјутере као вртлоге интимних податка?

Друга песма у је у футуру:

хибер
нетика ће сањати а гусле одмарати
човек будућности чека да ухвати
корак за собом

Компјутерску поезију је још шездестих писао Мирољуб Тодоровић (KYBERNO, 1970). У зачецима рачунарске лирике машине су коришћене како би убачени језички материјал комбиновале ослобођене уских оквира људске логике & жеље за граматичком или смисленом структуром. Компјутери су коришћени као апсинт или опијати: да би отворили пространства маште иначе доступна само сновима. На хиљаду таквих песама, 999 су биле неупотребљиве али једна би била чиста енергија. Данас рачунарску књижевност, све самосталније, пишу вештачке интелигенције, са све мање упливом људи.

Иван В. Лалић је у својој последњој књизи, ЧЕТИРИ КАНОНА (1997), Луциферу дао на коришћење PC.

И моје ће мртво тело устати.
Ово тело,
Угрожено у свету опасних привида, и намера
Убилачких; јајоглави Сатана има лични компјутер
Од десет гигабајта, уз помоћ којег ми кроји
Капу по својој мери. Лудачку капу, можда,
Са златним прапорцима. И једну пластичну врећу
Са патент-затварачем.

Пошто је у питању властелин Пакла, моћ његове машине, којом квари свет, превазилази границе људског и те 1997. има непојмљивих десет гигабајта меморије. Стихови звуче лудитски, али мислим да Лалић, упркос томе што је еколошки песник & што је у овој Петој песми Првог канона духовно изопачивање поистоветио са употребом информационе технологије, није технофоб. Призор Сотоне са компјутером је урнебесно злокобан, и мислим да је ИВЛ ишао на такав осећај гротеске, а не према „пипни траву“ критици.