Борислав Пекић, ASTROFIGHTER

Борислав Пекић је један од писаца које бих прикључио на апарате који би му дали вечни живот и свест. Када би Киш или Андрић били живи 200 година, мислим да би и даље писали о својим темама (ништа лошег у томе). Пекић би, уверен сам, да је доживео вампирску старост, писао о Твитеру, 4чану, торентима, Покемонима, Ђоковићу, хорор филмовима, CRISPR-у и видео-играма. О последњем је у својим прозним делима — хангаре његове преписке и есејистике нисам у целости прочитао — писао само једном, у БЕСНИЛУ. Лик по имену Полукс / Данијел Леверквин, на Терминалу 2 лондонског аеродрома Хитроу, уочава клинца како поред екрана за објављивање летова у доласку игра један од аркадних клонова SPACE INVADERSA.

Japanski dečak za astrofighterom imao je sleđeno lice junaka naučno-fantastičnih stripova u trenucima kosmičke krize. Misija je kao i uvek izgledala neostvarljiva. Prema usamljenom braniocu ljudske civilizacije, u zbijenoj jurišnoj formaciji letela je eskadrila od sedam svemirskih ratnih brodova za čijim su komandama sedeli monstrumi sa udaljene galaktike. Pitao se da li ih mali Japanac zamišlja. U njegovom [Полуксовом] detinjstvu u modi je bio Flash Gordon. Njegove stelarne protivnike na planeti Mongo zamišljao je uvek strašnijim nego što ih je predlagao strip. Možda se tu, mislio je, krije seme njegove strasti prema rečima, želja da postane pisac. Dečak je u međuvremenu hladnokrvno ispaljivao raketne projektile čiji je broj, da borba bude sportska, ograničen vremenom koje je neprijateljskoj floti bilo potrebno da stigne do donje ivice ekrana, pretpostavljenog položaja poslednjeg zemaljskog uporišta. Bila je to još jedna laž kojom su deca razoružavana pred životom i njegovim nesportskim istinama. U životu, naime, nema ničeg sportskog, nikakvog prokletog Fair Playa. Svi su udarci dopušteni, borba nejednaka i prljava, a tzv. pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti.

Fosforescentne žiže raketnih projektila ustremljivale su se na nadiruću flotu sa elektronskim fijukom. Projektili su se sudarali sa brodovima — zelena svetlost bi bljesnula i pogođena letelica iščezla u crnom vakuumu — ili su, promašivši, odlazili u ništavilo. Dečak je dobro gađao. Na pola puta do njegovog uporišta, na sredini ekrana, ostala su samo tri neprijateljska broda. Sa bolnim uzbuđenjem pratio je bitku. Bilo je u njoj suštinske nepravde koja je ga je podsećala na Kastorov položaj na Heathrowu. Šaka posvećenih heroja borila se protiv upravljača jedne monstruozne civilizacije i predsrasuda njenih robot-robova. Želeo je da mali Japanac pobedi, da uništi uljeze pre nego što dotaknu donju barijeru ekrana i igra se završi porazom. Činilo mu se da će dečakova pobeda magijskim putem osigurati Kastorovu. U napadu su bila još dva broda. Prvi od njih eksplodirao je na pola svemirske stope od Zemlje. U pitanju su sekundi. Znoji se. Dečak ispaljuje poslednji hitac, stopljen sa bljeskom dezintegracije poslednjeg napadača. Borba je okončana. Čovečanstvo je još jednom pobedilo.

Одломак, као што се по последњим редовима види, има своје место као синегдоха романа. Јунаци, нељудски непријатељи, роботи, сукоб цивилизација. Видео-игре, када нису могле имати причу, ипак су је имале: имерзивније је било од простог треперења апстрактних облика да се гејм-дизајнери потруде да се ми, играчи, Човечанство У Дну Екрана, боримо са машином, Ванземаљским Освајачима Са Врха Екрана. Једноставни графички призори нису образовали приче у смислу данашњих видеоиграчких романа, али јесу древне, митске приповедне оквире оквире: ми против њих, Давид против Голијата, одбрана дома, поход (quest) за светим гралом. Тим се популарним причама и збиља Великим, антрополошким темама Пекић бавио у немалом броју својих дела.

Да ли би Пекић, да је жив, данас писао о видео-играма, за мене није питање. А да ли их је играо тада? У једном сам есеју размишљао о томе да ли је Милорад Павић заиста играо MYST, RIVEN и ZORK, о којима је писао у тексту „Романи без речи“ (РОМАН КАО ДРЖАВА И ДРУГИ ОГЛЕДИ, 2005), и закључио да је играо — пола због доказа а пола због жеље да је призор бркатог Павића, са лулом, нагнутог над загонетком у MYSTU, истинит. Да Борислав Пекић није играо игре не би се, можда, уопште дохватио мале сцене играња клона SPACE INVADERSA, а друго, не би тај клон правилно назвао ASTROFIGHTER (1979, Sega). Истина, у изворнику је име игре двапут потписано без капитализације, као „astrofighter“, што је у складу са бумерским називањем свих техничких производа по оном најпопуларнијем („Опет играш тај нинтендо“, изговорено у моје време сваком ко се играо на Сеги, Сонију или рачунару). Постоји наравно могућност је просто само видео аркаду током истраживања Хитроуа. Елем, волим овај делић због живе и песничке екфразе видео-игре. „Екфразе“ су, у књижевности, описи визуелних елемената попут слика или фотографија. Екфразе видео-игара за сада нису толико честе — али ко зна? Можда ће у некој новој ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ бити опис играња Скајрима или Симса.

Други разлог због којег сам желео да запишем овај део је због једне могуће аутопоетске опаске. Лик по имену Полукс / Леверквин има година колико, отприлике, у том тренутку има и писац Пекић (Леверквин је, између осталог, у роману такође писац). Обојици је, дакле Пекићу и његовом књижевном лику, у детињству узор могао бити Флеш Гордон. Да ли се Пекић заиста заљубио у писану реч читајући стрипове, и да ли је писац постао због петпарачке, додуше легендарне, свемирске фантазије? Бирам још једном занимљивији одговор.