Прошли смо прву и другу сезону, па и филм УБИЦЕ ДЕМОНА (DEMON SLAYER / KIMETSU NO YAIBA, 鬼滅の刃). Аниме је у кући сада учвршћен на другом месту вечне топ-листе, иза ОДБОЈКЕ (HAIKYUU!!, ハイキュー!!). У ишчекивању треће сезоне, која ће субјективно никад, Јована ме одржава у животу налазећи ми изворне танкобоне.

Не пратим шонене неко време, тако да сам се од неких клишеа — припадник [чудовишта] који се бори против [истих чудовишта]; чланство у групи која поседује јасне рангове по снази & умећу; градацијско, гејмифицирано савладавање нових борбених вештина & побеђивање све моћнијих непријатеља — тако да сам се од неких клишеа одвикао, па ме не замарају. Опуштајуће је бити матор. Или су ми толико досадиле лоше деконструкције и напорне иронизације у Западним филмовима и серијама да сам се ужелео искрених јунака који су срцем и телом посвећени Походу, тучи против зла и спасавању својих најближих. А њих сада налазим само код Јапанаца.

Једна ме је минијатура у УБИЦИ ДЕМОНА посебно купила. Након што демоне главни јунак Тенђиро уништи, свакоме се од тих полуљудских крволока да тренутак апсолуције. У ретроспективи се открива — док их Танђиро у искреној молитви грли или држи за руку, сада не као њихов крвник већ као пријатељ — њихова напаћена судбина што их је, док су још били људи, услед физичке и емотивне трауме натерала путем самодеструктивности, дотеравши их на крају до прихватања демонства. Када сећању дође крај, анимација нам приказује неодређени призор одласка њихових душа, сада поново у ликовима деце, у неки други свет. Бољи или гори не знамо, али знамо да постоји још једна шанса, тамо негде. За разлику од неких смарачких савремених инверзија, где је свако у различитој мери искварен и грозан, па и највећи јунаци, у УБИЦИ ДЕМОНА сви су у различитој мери, чак и монструми, чисти и жељни љубави.