Често сам се осећао лоше због тога што сам спор читалац. Чистам истина релативно много — што није похвала већ професионална деформација — јер покушавам да се држим неких дневних, недељних, месечних распореда читања, па тако углавном успевам да сваког дана прођем по неколико страница. Али дневно пролазно време ми је, у поређењу са шампионима, крш. Када сам раније хтео да се бацим у депресију, читао сам чланке о Харолду Блуму који је потврђено читао по хиљаду и кусур страница дневно, захваљујући вероватно изузетном IQ и фотографском памћењу, од којих немам ниједно. Ако имате исте окидаче не питајте Јелу Марићевић Балаћ колико брзо чита.

У једном сам тренутку лепо прихватио своју спорост. Иако се понекад релапсирам старим мукама, сада уживам. Дуг је пут био до просвећења, а сад сам, као и сваки конвертит, фанатичан у промоцији спорог читања. Ако читате споро, одлично; пробајте још спорије. Прија ми, о личном утиску говорим, да док око мене зује рокови, обавезе, ФоМо, планови, туђи и сопствени, интимни и пословни, да једну књигу цевчим недељама или месецима, или да једну песму читам десет пута дневно. Мислим да су ми на томе захвални и моја иначе хаварисана пажња, те наука, машта и душевно благостање. Сакупљам кад стигнем цртице о спором читању; причали су други о томе много боље него што бих ја. Због оваквих цитата сам се и наклонио спором читању, све уверенији да за менталну хигијену има мало бољих ствари од тога.

Први је Фридриха Ничеа:

Нисам узалуд био филолог; а можда сам и даље филолог, то јест учитељ спорог читања: — најзад, ја и пишем споро. Сада не припада само мојим навикама већ и мом укусу — можда рђавом — да више не пишем ништа што неће доводити до очајања сваког ко је „у журби“.

Наиме, филологија је она цењена уметност која од свог поштоваоца тражи, пре свега, једно: идење по страни, препуштање времену, утишавање, успоравање — уметност попут златарског заната примењена на РЕЧ, уметност која има да свршава само фин, пипав посао и која не постиже ништа ако то не чини lento.

А управо је због тога филологија данас потребнија него икад; управо нас због тога најснажније привлачи усред епохе „рада“, што ће рећи: журбе, неуљудне и неумерене хитности која хоће одмах да сврши са свим стварима, чак и са сваком старом и новом књигом.

Сама филологија не свршава тако лако ни са чим. Она учи да се ДОБРО чита, то јест да се чита лагано, темељно, пажљиво, смотрено, са скривеним мислима, с одршкринутим духовним вратим, с нежним прстима и очима.

(Фридрих Ниче, ЗОРА: МИСЛИ О МОРАЛНИМ ПРЕДРАСУДАМА, прев. Божидар Зец, стр. 12, 2016, Дерета)

Други је исечак из једног ТВ разговора са Дејвидом Фостером Воласом. Увек сам хтео да ми је при руци, па сам га овде превео & транскрибовао:

Читање захтева да седите сами у тихој соби. И имам пријатеље, интелигентне пријатеље, који не воле да читају, којима буде — не само досадно, већ као да им наиђе некакав ужас — од тога да буду сами и у тишини. Ово видите кад год негде ушетате. Кад зађете у већину јавних простора у Америци, више нигде није тихо. Свугде је напањена музика. И лако је ругати се музици, јер је обично врло ужасна. Али чини се важним да не желимо да ствари више икад буду тихе.

Не знам како то да браним. Вероватно има везе са удовољавањем себи, куповином ствари за себе, излажењем. Али постоји и други део нас који је готово гладан за тишином и ћутањем, и за чврстим размишљањем о истој ствари на пола сата уместо тридесет секунди. А тај део се уопште не храни. Само се осети у телу као ужас у стомаку.

Не знам да ли ово има много смисла. Али мислим да је истина да овде, у САД, сваке године култура постаје све непријатељскија. Не мислим „непријатељска“ у смислу „бесна“, већ да постаје све теже и теже читати књигу, или посматрати неку слику сат времена, или слушати музику која је сложена и за коју је потребно времена да се разуме. Много је разлога за то. Нарочито сада у култури интернета и рачунара — све је тако брзо. А што су ствари око нас брже, то више хранимо ТАЈ део нас али не хранимо онај који воли тишину, који може да живи у тишини, који може да живи без икакве стимулације.

//

Reading requires sitting alone by yourself in a quiet room. And I have friends, intelligent friends, who don’t like to read; who get — not just bored, there’s almost dread that comes up — about having to be alone, and having to be quiet. And you see that when you walk in somewhere; when you walk in most public spaces in America, it isn’t quiet anymore. They pipe music through. And music is easy to make fun of, ’cause it’s usually really horrible music. But it seems significant because we don’t want things to be quiet ever anymore.

And to me, I can’t defend it. It seems to me it has something to do with having to gratify yourself, and get things for yourself, and go out. But there’s this other part of you, that’s almost hungry for silence and quiet, and thinking really hard about the same thing for about half an hour instead of thirty seconds — that doesn’t get fed at all. It makes iteslf felt in the body as the kinda dread in the stomach.

I don’t know if it makes a lot of sense. But I think it’s true that here in the US, every year the culture gets more and more hostile. And I don’t mean hostile as „angry“, just it becomes more and more difficult to read or to look at a piece of art for an hour, or to listen to a piece of music that’s complicated and takes work to understand, because — there are a lot of reasons. Particularly now in internet and computer culture, everything is so fast. And the faste things go, the more we feed THAT part of ourselves, but don’t feed the part of ourselves that likes quit, that can live in quiet, that can live without any kind of stimulation.

Испод је одломак из силабуса за предмет Увод у књижевну критику 2 проф. Сју Вивер Шопф (Dr. Sue Weaver Schopf) на Харварду. Американци пишу слободније силабусе у односу на наше „решетке“, па су описи курсева понекад прожети личним запажањима, коментарима или саветима предавача. Проф. Шопф овом приликом поручује да је сасвим нормално, и очекивано, да се литература овог предмета чита — за појмове спид ридинг субкултуре — екстремно споро.

Рачунајте да ћете читати отприлике 8 часова недељно. Немојте се изненадити ако будете читали тек 10 страница на сат; ово је потпуно нормално при читању теорије, нарочито ако је ово ваш први сусрет са естетиком. Са искуством ћете се све виеш навикавати на стил и технички речник овакве лектире, али немојте очекивати да ћете икада моћи да ове текстове брзо читате. Само се на овај начин могу развити добре вештине блиског читања и развити самопоуздање потребно за бављење промишљеним књижевним тумачењима. Књижевни и критички текстови су компликоване ствари, и зато се њихове важне особености тешко могу схватити у само једном ишчитавању.

//

You can count on approximately 8 hours of reading per week. Do not be surprised if you find that you are reading at a maximum rate of about 10 pages per hour; this is perfectly normal when reading theory (and especially so if this is your first exposure to aesthetics). With experience, you will gradually become accustomed to the style and technical vocabulary of this mode of discourse, although you should never expect to be able to “speed read” the assignments. Only in this way can one develop good close reading skills and gain the self-confidence necessary to undertake intelligent literary analysis. Literary and critical texts are complicated things, and thus one can seldom grasp all of their important features in a single reading.