Nedovršenost romana privukla me je Lebovićevom SEMPER IDEMU (2016, Laguna). Nezavršeni romani fasciniraju jer retko imamo, o našoj književnosti govorim, uvid u rane verzije rukopisa, skice, koncepte i vežbanke. Lebovićevo štivo verovatno je najnedovršenije od svih naših nedovršenih dela; ne samo da knjizi nedostaje poslednjih nekoliko poglavlja, od kojih imamo samo naslove, već je čitava knjiga — u kojoj su pored uobličenih zapisa nabacani i fragmenti iz nekoliko različitih piščevih svesaka — jedna kupusara. Čitajući post-skriptume poglavlja ili panoramska predstavljanja novih likova, praćena taksativnim navođenjem karakternih opisa, utisak je da i dalje čitam drugu ili treću inačicu koncepta, a ne uobličeno delo. Gomilu drugih tehničkih i strukturalnih bubica bi takođe jedan strogi urednik ispeglao; rekao bih da su prema autoru, preminulom baš tokom pisanja romana, gajili previše poštovanja da njegov zaista nesređen rukopis makar u najmanjoj meri doteraju. Srećom, uzbudljivo je čitati ovakve stvari; dobije čovek voajersko ushićenje gledajući ovakve književne skelete, koje je potpuno odvojeno od uživanja u delu kao delu.

Elem, Lebovićeva porodična hronika iz prvog lica, koja teče od piščevog ranog detinjstva ’30-ih godina XX veka do Drugog svetskog rata, pisana je bez središnjeg zapleta ili dramskog cilja glavnog junaka. U ovakvoj slobodnoj i prirodnoj strukturi sam veoma uživao. Iako „moderno remek-delo“, SEMPER IDEM ne žvaće mozak komplikovanim proznim tehnikama i stilom koji zahteva visoko opterećenje mentalnih procesora. Priča je ispričana u crticama i epizodama, nekad više nekad manje povezanim, sa količinom likova (rodbina, prijatelji, duhovi, prikaze) jednakom broju učesnika na basket turniru; deluje na papiru možda dekoncentrisano — knjiga je zaista ogromna — naročito zbog temeljne nesređenosti rukopisa, ali je zapravo vrlo udobno, kao što može potvrditi svako ko uživa u slice of life knjigama i stripovima. Pojavi se sa vremena na vreme roman koji se iskreno može, zbog pristupačnosti pisanja a izazovnosti teme, preporučiti svima, poput SEMPER IDEMA.

Da li je SEMPER IDEM zbilja remek-delo, znaćemo kada protekne još malo vremena — dve, tri decenije, plus-minus — a ono što će Lebovićev roman za tu titulu preporučiti neće biti ni porodična melodrama, niti rogobatne i visokoparne izreke koje se su delu izriču kao aforizmi (zvuče pametno, ali zapravo nisu; isprazni su i konfuzni), već kabalistički spoj dokumentarnog memoara sa metafizičkim temama vere, života, smrti, gubitka i ljubavi. Ne znam kako izgleda istoimena predstava, koja dakle mora biti konkretizovana, postavljena, sa glumcima od mesa na scenografiji od kartona; knjiga je nasuprot tome, ako bih tražio prave reči, eterična i lelujava. Iako se događaji, kao u svakoj hronici, izlažu u linearnom vremenskom nizu, u romanu sve do 164. stranice nema datuma. U sitnom porodičnom svetu deteta, sve do puberteta junaka-pripovedača, ne postoji svest o svetu iznad rodne kuće, ulice i grada, kao da smo zatvoreni u magijskom mehuru; do kraja romana, pripovedača prate profetske utvare preminulog deda Josifa, kao i personifikovane Smrti; te se snovite vizije ponekad pretaču i u javu, i takve su scene prosto zastrašujuće i uznemirujuće, kao u Linčovom filmu; junak-pripovedač, od prvih svesnih trenutaka, opsednut je verom, Bogom, sudbinom, životom i smrću — deca inače ne mogu da pojme i svare konačnost (u svest mi dolazi epizoda BEZ ODUŠEVLjENjA, MOLIM kada Lari Dejvid pomogne jednoj devojčici da ošiša svoju lutku, da bi se dete tek posle igre rasplakalo — nije bila svesna da lutki kosa neće porasti), zbog čega junak fanatično, sa članovima svoje porodice, iako klinac, želi da priča skoro isključivo o ovim konceptima.

Italo Kalvino je u AKO JEDNE ZIMSKE NOĆI NEKI PUTNIK (Italo Calvino, SE UNA NOTTE D’INVERNO UN VIAGGIATORE, 1979, Einaudi) zapisao da postoje dve vrste priča na ovom svetu: one o stalnosti života, i one o neizbežnosti smrti (2004, Jutarnji list, str. 217). SEMPER IDEM je, istovremeno, priča o oba. Tu možemo da otvorimo priču o remek-delu.