Роман BUCKY F*CKING DENT Дејвида Духовног заједнички смо узели (Јована купила, ја добио на поклон) након што смо у серији КАТЕДРА (THE CHAIR, Netflix) на обострану радост сазнали да Дејвид Духовни, који у завршним епизодама гостује глумећи самог себе, има озбиљан књижевни бекграунд и да је књижевности био, а и даље је, врло посвећен. У серији која се бави фарсичним заврзламама на једној америчкој катедри за књижевност, Фокса Молдера у једном тренутку позову да буде гостујући професор модернистичке књижевности. У питању је наравно пецање публицитета (студијама књижевности не цвета цвеће ни у америчко предузеће), али не без покрића, јер је Духовни наводно дипломирао енглеску књижевност на Принстону са завршним радом „Шизофрена критика чистог ума у раним романима Семјуела Бекета“ („The Schizophrenic Critique of Pure Reason in Beckett’s Early Novels“, 1982). Шок је настао када смо открили да је то истина, и да је Духовни заиста писао дипломски рад из књижевности, и то на тако висококонцептуалну тему да је ОЧИГЛЕДНО био претенциозни штребер. Теза му иначе и даље стоји окачена на Принстоновим репозиторијумима; јавите ако је скинете, јер ми је Принстонови сервиси ни након две регистрације и пет покушаја одбијају отворити. Сци-хаб не помаже.

Након дипломирања је Духовни отишао у друге воде, али књижевност није потпуно напустио. Не говорим само о његовој КАЛИФОРНИКАЦИЈИ, већ о томе да је од 2015. написао чак пет романа. Пошто је његов други роман, BUCKY F*CKING DENT (2016, Farrar, Straus and Giroux), тематски везан за бејзбол, није било дилеме који ће бити први читан. Није толика новост да глумци пишу белетристику — скоро су се код нас појавили преводи збирке прича Тома Хенкса (НЕТИПИЧАН ТИП, 2019, Лагуна; UNCOMMON TYPE, 2017, Knopf) и романа Итана Хоука (СВЕТЛИ ТРАЧАК ТАМЕ, 2021, Геопоетика; A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Knopf) — али је од свих њих Духовни, како да кажем, најлитерарнији. Шта очекивати од типа који пише рад о Бекету, тачније Бекетовој прози, тачније Бекетовој раној прози, Канту и шизофренији? Забавно је већ од епиграма, међу којима се налази до сада никада епиграмизован цитат из УЛИКСА, као и генијална песма Фила Ризутоа. Фил Ризуто, некадашњи играч Јенкија и бејзбол холофејмер, као коментатор је био познат по надахнутим одвалама које је неко сакупио, поделио на стихове и објавио као авангардистичку збирку нађене поезије.

Као и сваки претенциозни штребер, Духовни своје прозне узоре отворено позива — поред ФИНЕГАНОВОГ БДЕЊА, у делу се спомињу и Волас Стивенс, Томас Пинчон, Ниче и наравно Бекет, већ у првих неколико поглавља — али уместо да ми, као иначе, овакви рафали међутекстуалности изазивају кринџ у желуцу, све ми је бескрајно симпатично, нарочито поезија бејзбол коментатора. Неко је Духовног на блурбовима издања описао као „witty“ и „oddball“ писца; одреднице не знам како да преведем, али се са њима слажем, јер је штиво, упркос понекад манијачки дигресивном току, урнебесно.