Постоји неколико дела која ми помажу у калибрацији сопственог моралног, етичког и емпатијског компаса. Или простије речено на њих и њихове поруке се трудим да се угледам. Потпуно независно од њихове критичке вредности, структуралних особина, књижевно-историјског положаја — што су модуси кроз које 80% времена размишљам о књижевности — та дела су ми на веома емотивном нивоу врло блиска и често их се подсећам и поново ишчитавам.

На растућем ми се списку налазе: различити библијски стихови, како из стандардне верзије тако из апокрифа, неки зен коани и будистичке мантре, SACRED HOOPS Фила Џексона, одломци из песама укључујући и дечију поезију, прича о Даутхоџи Мутевелићу из Андрићеве ЋУПРИЈЕ, виц о мољцу комичара Норма Мекдоналда, компресовани увиди из психолошких студија, неколико есеја и интервјуа Дејвида Фостера Воласа, пре свега „Ово је вода“, и кратка прича „Чисто, добро осветљено место“ Ернеста Хемингвеја (Hemingway, „A Clean, Well-Lighted Place“, 1933). Списак није комплетиран и увећаваће се можда док је мене на свету, а Хемингвејева прича једна је од последњих принова. Као и све остало у мом Прајмеру за бољи живот, и на ову кратку причу сам налетео случајно, у тренутку када сам тражио баш-баш кратку-кратку причу за један час теорије књижевности. Између неколико кандидата, ова је била најкраћа — дакле најпогоднија за рад на часу — а тек ме је касније стрефио њен садржај. Утисак делим и са самим Хемингвејем, којем је, по сећањима Арона Едварда Хочнера, она била омиљена (A. E. Hotchner, PAPA HEMINGWAY: A PERSONAL MEMOIR, 1966, Random House; Хемингвејева друга омиљена прича је према овом мемоару „Светлост света“ / „The Light of the World“, која и у Хемингвејевим ПРИПОВЕТКАМА Матице српске иде одмах после „Чистог места“), а слажем се и са Џејмсом Џојсом, Хемингвејевим другаром из заједничких дана у Паризу, којем је „Чисто, добро осветљено место“ била, ако не лаже неколико извора на интернету, најлепша кратка прича икада написана. Може се нагађати да се Џојс за причу залепио због скроз-наскроз џојсовске плиме језика пред крај дела:

What did he fear? It was not a fear or dread. It was a nothing that he knew too well. It was all a nothing and a man was a nothing too. It was only that and light was all it needed and a certain cleanness and order. Some lived in it and never felt it but he knew it all was nada y pues nada y nada y pues nada. Our nada who art in nada, nada be thy name thy kingdom nada thy will be nada in nada as it is in nada. Give us this nada our daily nada and nada us our nada as we nada our nadas and nada us not into nada but deliver us from nada; pues nada. Hail nothing full of nothing, nothing is with thee. He smiled and stood before a bar with a shining steam pressure coffee machine.

Али волим да мислим да је и он осетио у причи нешто што чисто техничке или композицијске особености превазилази.