Зезао сам се са Midjourney AI.
Промпт 1: Classical poet using a computer.
Промпт 2: Saint Sava reading a Kindle.

Досадан сам онима који ме знају, али оваква уметност, чији трагови смрде нечовјештвом, није нова ствар; ars combinatoria постојала је, у зависности кога питате, још од средњевековне мистике или барока. И као и у савременијој рачунарској прози и поезији, AI је само комбинаторијски алат, а не преврат који ће у нултој суми потпуно заменити човека уметника. Крајњи резултати успешни су у мери у којој су добри почетни људски упути, као и колико је аутор вешт у одабиру завршних варијабли. Као што књижевност створена скриптом & стилометријским предвиђањем (нпр. Sudowrite) може да емулира — за сада! — само епигонску и фразирану прозу, а не ремек-дела, тако и графичка AI може да буде вау само мени који сопственим рукама не умем да нацртам ни чича глишу. За праве уметнике, који дакле знају да сликају, пројекти попут Midjourneya могу мислим бити само занимљиви експерименти и поджанрови — као што је за „праве“ песнике то компјутерска поезија — а никако не претња.

Што је, уосталом, уметнички промпт самосвеснији, успелија је и крајња слика. „Моји“ (хах) убоги радови тако ни прићи нису најбољима на Midjourney Дискорду, који су производ параграф дугих промптова који дефинишу не само елементе које AI мора спојити, већ и ликовни стил, коментаре о композицији, компаративне узоре, палету боја итд. завршног рада. Роботи-сликари добри су колико су надахнуте њихове музе од крви и жила.