На ss је прво поглавље ЛЕПОТЕ МУЖА Ен Карсон (2015, КЦНС, прев. Бојана Вујин; Anne Carson, THE BEAUTY OF THE HUSBAND: A FICTIONAL ESSAY IN 29 TANGOS, 2001), за ову песникињу карактеристично заводљиве мешавине поезије, прозе, дневника, мемоара, есеја, блога, превода, фрагмената, еротике, филозофије, уметничке критике и емотивне интроспекције. Дело истражује, не знамо у којој мери, несрећни ток & свршетак Карсонкиног првог брака. О стварном идентитету „лепог мужа“ нам не говори ништа ни текст, ни ауторкина биографија, ни копање по мрежи.

Вирџинија Вулф је пре сто година рекла да се жена може бавити уметничким стварањем само ако има сопствену собу и сопствени новац. (Ово важи за уметнике оба пола; и објашњава зашто ауторки, списатељица и песникиња готово да није било до неког краја XIX века. Ако немате аутономног простора за рад, макар био кухињски сто као у случају Муракамија, и аутономије финансијске, макар била сића од фриленсовања као код Достојевског, онда немате ни аутономију никакву, па стога ни могућности да свој глас ставите на папир.) Данас бих можда додао и трећи услов, важан за одређену врсту интимистичке књижевности: сакривање.

О стварном браку описаном у ЛЕПОТИ МУЖ знамо фикцијски, a стварносне чињенице песникиња никада није одавала. Елени Феранте, кроз чије романе тренутно идем, још једном аутору чије су књиге крварења из правог живота, ни не знамо идентитет. Када је пре пет година један италијански новинар дошао до могућег разрешења њеног реалног лика, на главу му се сручила сила критичара и других писаца који су осудили такво таблоидно роварење: анонимност Елене Феранте није тек маркетабилни гимик попут Дафт Панкових шлемоноша, већ средишњи услов за стварање њене болно — за „Елену“ бих рекао у доброј мери дословно болно — искрене прозе о односима са родитељима, партнерима, децом. У њеном случају, као и у случају Ен Карсон, благословени смо као читаоци што имамо увид у нечији дубоко приватни journaling који је уједно и врхунско, универзално блиско уметничко дело.

Шта бих о „Елени“ рекао да знам ко је тачно то ко у својим књигама говори да понекад не може да поднесе своју децу, да малтене презире своје „сељачке“, неартикулисане и за њу затуцане напуљске, јужњачке родитеље, да често машта (или је то и остварила) да, упркос релативно удобном животу, просто напусти мужа и малу децу, без трага, опроштаја и објашњења? Колико бих желео, из патолошке радозналости, да неки Свет Плус направи интервју са првим мужем Ен Карсон — да чујем ето и његову страну сочне приче? Сакривање сопственог живота у таквој врсти фикције, у доба суперповезаности, пружа још једну аутономију стварања поред сопствене собе и сопственог новца. Хватам самог себе како, уместо да се препустим „Елениној“ прози, покушавам да из трагова у њеним романима реконструишем њену стварну личност, што је сасвим таблоидна врста занимања за дело, иста она због које се песме Тејлор Свифт черече аутобиографским close reading-om после сваког новог сингла. Анонимност пружа  у том случају вредан мехур сигурности. Без сакривања, верујем да би савремени интимистички писци редовно доживљавали судбину словеначког аутора Алеша Чара, који је поделио на једном од претходних Ноћи књижевности, а поводом сјајног романа О ПОДНОШЉИВОСТИ (2015, VBZ, прев. Ана Ристовић; О ZNOSNOSTI, 2011), да због овог дела и у њему изнетих мрачних породичних сторија, пола уже и шире фамилије више не прича са њим.