Следећи Блеклист сценарио је КУЋА НИЈЕ НА ПРОДАЈУ (THE HOUSE IS NOT FOR SALE). У питању је хорор/комедија са темом уклете куће: но, овдашња главна јунакиња нема циљ да боравак у кући запоседнутој убилачким аветима преживи, или да њену мистерију разреши, нити је кућа деликатна алегорија њеног поремећеног менталног стања. Она жели да кућу некоме ували.

Анета је агенткиња за некретнине и професионални живот јој не иде онако како је очекивала. Са скоро 40 година и даље је потрчко у једној лосанђелеској агенцији, а када јој надано унапређење измакне у корист млађег, способнијег, талентованијег, лепшег колеге, Анета добија понуду од стране шефице: успе ли да прода извесну кућу коју агенција већ годинама држи на лагеру, ново унапређење, а са њим и осећај самовредности, је њено. У супротном, спирала самопропасти ће се очигледно наставити до у недоглед. Проблем број један је што је поменута некретнина, како Анета брзо открива, запоседнута духовима. И то не духовима који нове станаре градацијски мустрају током 90 минута филма; ови убијају, уз грозоморно черечење и подједнако грозну умну тортуру, готово одмах по преласку прага. Проблем број два, за Анету подједнако велик, јесте да се уклета кућа налази у њеном родном месту у Канзасу. Њен повратак, у сопственим очима неславан, обележен је мучним сусретима са (успешним) ликовима из средње, (разочараном) мајком и (такође успешном) сестром.

Сценарио је ненормалан. Мислим да нисам до сада имао прилику да присуствујем нечему што је у овој мери и опичено и насилно до разине шок-вредности. Више него једном сам се наглас смејао читајући га; не знам како може функционисати трансфер са папира на екран, али ваљда је добар знак ако је сам текст урнебесан до вокализације. Да покушам дочарати: у једној сцени, Анета изнајми кућу вишечланој породици како би у њој провели ноћ. Следећег јутра, Анету у дворишту дочекају комади њихових лешева разбацаних тако да сричу поруку „НИЈЕ НА ПРОДАЈУ“. Као одговор, Анета у правцу уклете куће изриче нешто што је најприближније Душковом Дугоушковом „Схватате да ово значи рат“. Заплет постаје још луђи & залази на територију пунокрвне пародије жанра: у оквиру оног дела хорор приче када у запоседнути простор долазе, на позив јунака, наоружани стручњаци за натприродно, овде се појављују ПРАВИ Џон Константин, ПРАВИ женски Истеривачи духова и још неколико чувених ИП-ова, а сви до једног бивају или рашчеречени или поплашени. Право да се запитам да ли аутор сценарија (Рој Паркер) има IQ 300 или је умно поремећен, што ми је омиљена уметничка двојба.

Насиље у сценарију посебно истичем. Хороричне сцене укључују и повремене — старе, добре, проверене — нефокусиране утваре у позадини кадра, али умногоме је ово причом подупрт gore fest. У складу са скоковитим тоном филма, насиље понекад наликује ономе из цртаћа, док рецимо у уводној сцени, пре него што се дигну насловне картице, од кућних духова гине млада трудница, а начин убиства је, да не откривам и не гадим, уско повезан са њеним стањем. Истовремено, филм је октанска комедија ситуације. Једно од главних правила холивудског писања сценарија, које чак и ја знам, јесте да ваља избегавати напомене о специфичним угловима камере и сличним кинематографским одлукама о којима ће мислити редитељ и директор фотографије. Овде се пак описује неколико хумористичких монтажа које мом ограниченом искуству највише сличе на кинетичне комичне рафале Едгара Рајта. На крају све ипак функционише — не питајте ме како. Нити сам критичар, нити продуцент, знам само да ме је штиво насмејало на овај кишни викенд.

Анета је диван лик. Себе види као буцмасту и неостварену, што артикулише симпатичним мрмљањима у браду, али је у исто време непоколебљива у превазилажењу сумњи у себе; њен елан је заразан а проактивност чврстине кобалта. Несигурна јесте, али на сваком кораку бира да своју несигурност превазиђе, упркос константним грудвама блата које живот баца на њу. Да није замишљена као неко ко нагиње средњем добу, видео бих је као Самару Вивинг, јер ми није из главе изашло њено тумачење шарматног, луцидног андердога/краљице вриска у READY OR NOT (2019). Иако ће се до трећег чина чинити да се Анета претвара у злочинца због броја људи које шаље у смрт јурећу продају проклете куће, крај филма је — имајући у виду све што му претходи — изненађујуће нежан и топао, упркос количини лешева & телесних дисфигурација у завршном обрачуну са кућом. Јунакиња напослетку налази начин да се помири са собом, светом и самим аветима; не бацачем пламена или CGI егзорцизмом, већ разумеваем и разговором. Дивно је и пуно о дару сценарисе Роја Паркер говори што чак и овако зезаторска идеја има, напослетку, искрено емотивно средиште.