Још мало о мојој омиљеној теми, воајерисању туђих брзина читања. Овај пут је реч о Умберту Еку, који је своје читалачке распореде пописао у чланку „Како утрошити време“. Овај текстић је изашао у његовом ИЗ МИНИМАЛНОГ ДНЕВНИКА (1996, Народна књига / Алфа) — не питајте где се овај чланак налази у новом, Вулкановом реиздању у два тома, јер те књиге врло мрзим, ево зашто: збирка ситних, разноликих и разбацаних записа може се објавити у две одвојене књиге, тврдих корица, са фонтом 38, а без садржаја, само ако није видела уредника — у МИНИМАЛНОМ ДНЕВНИКУ, дакле, што је за оне који нису читали нешто најприближније Ековом Твитеру или блогу. Књижуљак је, поред новинских чланака на књижевнопопуларне теме које је Еко повремено писао, испуњен необавезним мислима, фазонима, зезањима, креативним играма и осталим жврљотинама које је Еко писао у сврху менталне вежбе или прекраћујући тренутке доколице Нпр. омиљена ми је напомена уз текст „Наставни план за Факултет компаративне ирелевантности“, иначе списак немогућих предемта попут „Савремена сумерска књижевност“, која гласи: „Настало седамдесетих година за време једне дуге седнице Савета факултета…“.

Елем Еко и читање. Полазна тачка чланка „Како утрошити време“ јесте да је Умберту Еку прекипело да га сваки час смарају за говоре на књижевним вечерима, промоцијама, симпозијумима и т. сл. и да му не верују када човек каже да просто нема времена. Е кад не верујете, каже Еко, ево детаљног пописа свих 8760 радних сати које имам током године. Прескачем све осим напомена о томе колико дуго времена одваја за читање:

— Дипломски радови: 3 минута по страници (3 m/p), дакле 20 страница по сату (20 p/h).
— Семинарски радови: 5 минута по страници (5 m/p).
— Радови за семиотички часопис који уређује: 10 m/p (укључује и коректуру).
— Преводи сопствених текстова, које такође уређује: 20 m/p (укључује и разговоре са преводиоцима).
— Читање за душу: 5 m/p, што значи да је Еко годишње читао 13 књига просечне дужине од 300 страна.

Још једна победа за спораће.